Просветни гласник

карактер

31

чаролијама свога оснивача. Људи са свим смећу с ума, да на тај начин признају начело само услед изненађења или из бојазни, а ие из сопствена садржаја његова. Ту не може бити речи ни о право.ј лепоти и њезином познавању, када слику хвалим и призпајем за то, што је творац њезин мађионичар, или што је мени, као критичару, обећао добру суму новаца на име награде. Назори о моралностм, кол већег дела образованог људства, јесу иогрешни. У гомилу тих погрешних назора, Кант је први унео чисто морално језгро и науку о моралу ставио на сувремену основицу. Он је цело то питање са свим преокренуо. Пређе је гласило : „Ту лежи нешто више, буди, дакле, моралан !! Сада пак Кант велн овако : »Човек је способан за моралност (јесте морално биће), дакле сматрамо, да је нешто више." Факат моралности њему је доказ за нешто више, а никако не износи какве опеепе, да би из њих изводио моралиу обвезаност. Управо, морална јс-обавеза прва ствар, иомоћу које истом прелазимо на другу, на сазнање за нешто више. Осећај дужности јесте Канту то највише, шта знамо. Нема ништа узвишеније од : „ Дужности\ Ти велико узвишено име, ти не скриваш у себи ништа, што нам само годи празном уживању, већ тражиш присвајање; ама ничим и не претиш, што би у духу будило противљење и што би нас застрашавало, да би покрепуло вољу нашу, већ само доносигп закон, који сам по себи палази у души места и задобива себи ноштовање, пред којим морају замукнути све наклоности, ма да су му у потаји и противпе. Где ти је повод, тебе достојан, и где да нађемо корен узвишеног рода твог, којп сиу сродност с наклоношћу поносито одбацује, а из кога корена проистиче неизбежна погодба оног достојанства, које само људи сами могу дати?» Тај је кореп слобода, самоуправност, личност човека. Морални закон мора бити нрост, мора да вреди без икаквих обзира, ни за љубав кога, ни за љубав чему ; он се мора испуњавати без бојазни, без покорности пред ауторитетом и без користољубља. У ствари, истом је Кант открио оспову моралпости и дао јој израза. Након темељног научног разлагања, свршује он своју критику овим пророчким речима: »Две ствари испуњавају дух вазда новим, снажним дивљењем и поштовањем, што се мисао њима занима чешће и истрајније: нада мном звездано небо, а у мени морални закон. Не смем их тражити или само осећати скривене у тами, у неисиитаној бескрајности, мимо мојег обзорја, већ их гледам пред собом и спајам непосредно са свешћу својег бића. Прва почиње из онога места, које ја заузимам у снољнем свегу, и раширује зависност, у којој се находим, до недогледности, са световима светова, системама система, и нада то још у безграничном времену њиховог повременог кретања, њиховог почетка и трајања. Друга почиње мојим невидљивим ја, личношћу мојом, и уводи ме у свет, који има праву бескрајност, али се само рануму наговешћује с којим опет ја (а тиме заједно и са свима оним видним световима) познајем себе, не као гамо, само у случајној, него у онштој и иотребној сиојитости.

Први поглед на безбројно мноштво звезда уништава вачшост моју као створа, који материју, из које је постао, мора оиет вратпти иланети, ио што боше за кратко време снабдевеп жичотном снагом. Ама оно друго прекомерно уздиже вредност моју, као разумног бића, и преузносн личност моју, у којој ми морални закон открива живот, независан од чулног света. к Овде нам није до набрајања свију дужности и шта сваки појединац у сваком случају треба да чини, већ је само реч о појму и познавању дужности у опште. Али, то високо познавање јесте непобитна сведоџба нечега вишег — вечпог језгра човекова. Ну, пије искључено ни оно, што свеколике уредбе у друштву људском одређују за поступно васпитање човека; па ни поштовање пред ауторитетом, нека носи како му драго име, и све што се као племенито на њему оснива, па ни еама жудња за благостањем живота. У практичном животу и једно и друго гради се оснивањем моралности. Дете се поштовањем води родитељима, обичан дух успехом; обојим путовима долази се опет на то уверење, да ваља уредно иснуњавати своје дужности, шта више, пошговање и успех воде такођер к врлини, али не исцрпљују основу моралности. За то изриком и велимо: никаква наук а о моралу није иретраела штете Кантовим учењем. Али, да не годи деци, и људима налик на њих, такођер је истина; за њу морају бити правила поауларнија, јаснија. У свету око нас сталан је покрет, промена, смрт и рађање; ништа нема трајносги, све се губи као што је и иостало — то је свет појава, у коме нема сталне тачке. А шта је човек према свему томе? Погледајмо, шта је он према мору сињему једшш га таласић иомете и уништи — па и сам није ништа друго, до само такав таласић на мору — а како се тек ствара у њему и постаје очевидан онај осећај сопственога нмштавила, када се обрати бескрајној васелени, к небу звезданом, као онај мудрац Кантов? Нисам ништа — у бескрајном простору заузимам само једну тачку, у печности само једап тренут: — ето, то је познање Кант оснажио и ударио гласом на њ и осталим радовима својим. Ну, сада долази обрпута сграна гога, друга половина Кантове науке. Нс би било звука, да није ува мог, не би било светлости без ока, не би било простора ни времена, да није чула мојих и памети моје, не би било ариродних закона, да није умља мог. Та звук је мој осећај, ван мене није ништа; ја га сам стварам, споља има само нешто, што на ме утиче, али што само за се није звук — дакле, звук не пестоји сам за се, он је цигло нојав или моја представа. А, што смо рекли о звуку, то вреди за све што је у простору и времеиу — сав тај звучни, сјајни, разнобојни свет јесте моје дело; ири том споља утиче нешто на ме, што за се, истина, постоји, али ми те ствари за се не познајемо. Ми само зпамо за њих, ку, описати их какве су, нисмо у стању. Оамо па једпоме месту проничу у наше знање, само нам се на једноме месту пеносредно јављају, то је у гласу наше упутрашњосги, у моралном закону — ту човек осеП а себе да је нешто више, него празна појава, ту осеКа