Просветни гласник

30

КЛРАКТЕјР

ности само за некакав други свет, за прилике и људе особите врсте, само за песнике, научаре и јунаке. Не, није потребно, да бисмо измишљали осо бите ситуације, јер је овај обични живот подесно земљиште за све више ; он је васпиталиштс карактера. Не морамо се усиљавати, да бнсмо изводили претерана дела, те на тај начин давали доказа о своме карактеру. Карактер је сваки, ноји доследно испуљава своје дужиости, а оиет — ко не би имао дужности? Разуме се, реч дужност морамо мало проширити. Она најпре обухвата позив и тачно испуњавање свију задаћа, које смо њоме узели на се. Уз то иде још и оно, гато пам налаже упутрашњи глас, савест. Ваља не само споља одговарати заповестима, већ и врлине гајити у себи — реч јс, дакле, но само о легалном, већ и о моралиом животу. Ето, такав смер, —морални карактер, можс свако постићи. Речи о карактеру нису сстетика лепих вештина, која је одређена само за ужи круг, него врсдс за све и јесу за свакога.

VI Кантов поглед на карактер. Зада^а иоралности, категорички императив. Дужност, „нада мном звездано небо, а у мени морални закон." Ауторитет и успех, домишљени карактер. Однос материјализма према питању карактера. Нихилизам. Однос карактерапрема благостању живота. Сре^а и духови ,,светлош^у опојени." Достојанство човека. Тим мотивом прелазимо на човека мудраца, којн је иајзад на величанствен начин истакао ту мисао и који је сву задаћу карактера највише појмио и наЈодлучније изразио шта је карактер. Приближавамо се најнежнијем философском разлггању, ну које је, по својим последицама, блиско простом духу. У једно друштво дођоше са својим сликама два живописца. Први имађаше слику праве уметиичке вредности, другога опет слика беше испод сваке критике. Утисак су учиниле обе слике. Али када се дошло до решаван.а, која слика да се узме, друштво беше у недоумици. Тада други жпвогшсац поче преузносити свој производ, и да би сваког уверио да је дивотан, испаде са чаробном представом: тешки ков промепи у лаку хартију, и опет обратно хартију у ков. Тиме ганути, изабраше чланови друштва слику другог живописца. Само једноме од њих не иђаше никако у главу, да тај чаробпн комад доказује лепоту слике и њему се прва слика сама за се, допадаше више од друге. Ну, тај једини члан, бојећи се да са својом сумњом не би дошао у добри час, радије је ћутао. Шта би судили о уметничком укусу тога друштва? Одиста, нико не би оклевао рећи, да такво друштво нема ни појма о правој леиоти. Кад сам некоме разлагао о лепоти, карактеру, моралности и основи јој, о вредности човека, то,

или ме Је појмио, разумео Је, дакле, смисао мојих речи, будући уверен разлозима разума, или није било могућно убедити га па тај начин. — Али, да ли ће се уздићи пстина и јасност тих начела, кад бисмо ми, који их оглашавамо, осим тога имали при руци и какав мађионички кабинет? Поздраво не. Истина мора имати разлога у себи — тако, као што сам појимам, да је прави пут краћи од обилазнога, и ради уверења не треба ми ту никаквог ауторитета, као што ме опет ни о противноме не би могао уверити никакав ауторитет. Тако, веле Кант. стоји то и са моралним законом, са моралношћу. Човек је способан за моралност, то је истина, која се не да порећи; видимо људе, који врше своју дужност, који поштено мисле и осећамо у себи самима глас савести. Ну закон морални обично се оснива натоме: „Краљ је, који заповеда, и за љубав његову, за љубав законодавца, испуњавај морални закон« ; или: добра се дела награђују, а рђава казне — а да би дошао до те награде а у исто доба да не би допао назне, дакле, »за љубав будућег добра свог, исауњавај морални закон". Дакле, о вредности моралног закона уверава ме или ауторитет, или рођено добро моје. Нешто је морално, јер то краљ наређује или то иде у прилог моме добру. Кант је прогласио прво за ропство, дпуго за себичљаштво ; ну, основу моралности то неће исцрпсти. „Ти треба да вршиш своју дужност! 8 — то правило мора бити самостално, без погодаба и неискључиво. Не: «Ако хоћеш, да ти буде добро, врши своју дужност," нити: »Ако краља милујеш и поштујеш, врши своју дужност« — (обе су реченице условне, вршење дужности или моралност мотивишу се у њима нечим спољним, споредним, туђим) — већ: „Ти имаш да вршиш своју дужност!» Тако гласи морални закон, дакле, без сваке погодбе било шта му драго — «вршити дужност!" — То је правило, које није у вези с каквим спољним околностима, већ има вредност само за се, јесте незавнсно, тако звана ароста заиовест, зааовест неусловљена (категорички и.иаератив). Ко би се овде питао: па лепо, ама нашто, или због чега да вршим своју дужност — тај не зна шта је управо права дужност; тај не зна шта је проста наредба; таЈ не зна шта је основ моралности. Кз би се истом тада уверио да треба д;» врши своју дужност, када му изложим какву ће корист имати отуда, или какву ћс љубав код краља задобити, тај није још достигао онај високи ступањ, да би појмио шта је моралност. Он у томе погледу стоји на ономе ступњу, на коме, у погледу уметности, други човек, који би слику сматрао за лепу за то, што је краљ излаже, или за то што ће слика, чим се по варошима буде изноеила на углед, донети знатне суме нОваца. Морални закон има своју вредност, као и лепа слика своју лепоту. Лакше је људима имати добра појма о лепоти, него о моралности, о којој су још и сада распрострањени врло чудновати појмови. Данас већ мало би ко тражио, да сликар за доказ лепоте своје слике гради још опсене и чаролије — али при моралности људи често и то траже. Хтели би, да је сваки морални закон снабдевен печатом Фирме или етпкетом која у звезде окива његова чудотворна дејства; хтели би, да се морално начело одликује