Просветни гласник

КЛРАКТЕР

29

Човек зависи од природе — то нико не спори, ТТТта више, зависи и од одношаја у којима живи. Ну, за одношаје имамо већ Формулу: и у најнеподеснијим одношајима човеку је дужност, да се против њих бори и да остане достојан поштовања. Ваш невгодне прилике, огромни и страховити догађаји, зли удеси и недаће дају прилике, у којима се оличава добра воља човекова. Ти су пам одношајп дати као градиво, којим треба да обладамо, којим треба да се иослужимо. То, у каквим се сјајним приликама човек родио, не одређује вредност његову, већ шта је извршио на основу датнх му одношаја и нрилика. Шта више, ако су ти одношаји бнли кобни, иа ја ипак доконам оно, на шта се бе.јах одлучно, само са јачим напором и за дуже време, баш то може поелужити за углед ретког карактера, Ваљда неће никоме ни на ум пасти, да зависност од одношаја разјашњава тако, да човек не треба да ради ништа, већ да допусти приликама, да њиме обладају, као таласи сламком, Човек вазда треба да је вољан, да прилике потчини и њима облада. Даље да узмемо у обзир, да не смемо очајавати, када ствар не испадне за руком, као што бисмо желели. Стварност је много обимнија, сложенија, но што је мц замишљамо. Да се нешто темељно изврши, треба много и времена и рада. Наше мишљење узима само иоједине и најглавиије стране једне ствари, да бисмо њоме-лакше облада.ш и изишли на крај. Стварноет пак узима у рачун све чиниоце, па за то и јесте тај број тако сложен, с обзиром на поједчне обрасце, које ми замишљамо. Слично томе стоји ствар и с прнродом; јер, ако под речју прилике разумемо њих више у односу према људском друштву, онда реч природа зпачи такођер одношаји или нрилике, само у проширеном смислу, то јест, одношаји према евпма осталим битностима у опште — почнњући од рођене матере, па да последњег атома кисеоника. Та реч обухвата и све остале стране нашег бића дарове телесне и душевне. Како пак урођеност, темпераменат, мишљење, карактер, стоје једно према другом — о томе је већ било речи. Па и правило по коме се имамо управљати према природи, биће само проширење првог правила. Зависност своју према природним условима проучавајмо радн тога, да пре обладамо њима. Када знамо, да зависимо од ветра и топлоте, то јест, да нам студен ветар може проузроковати болест, на пример кијавицу, која нам онет смета извршењу неке намере, онда ћемо се чувати од промахе и назеба, и тако извршитп свој замишљај, противно и ветру и топлоти. Дакле сазнањем, на који нам начин може прнрода осујетити смер, узвисићемо се над немоћним положајем својим, те ћемо обладати при.шкама. Дакле, познавање зависности јесте први корак за ослобођење. Неправо се жале романсијери и натуралисте, да се човек у свесном стању удално од раја природе — тада беше такођер зависан, но не знађаше за то — сада то изгледа занесењацима тако, као да би у опште био независан. Даљи степен развитка, корак ка самосталности, морао се десити с&знањем. Ту истину видимо да се потврђује свуда око нас. Познати своју зависноет од нечега, па скрстити руке и приклонити

главу — то је начин слаботиње. Енглеска својом климом, трговином, сигурношћу, својим развитком и благостањем и сама зависи од мора, ну, из тога не следује, да би Енглези, не помичући се еа свога острва, требало да се боје океана и да све оставе свемогућности вода. Баш обратпо поступање њих је учинило великим народом — они су управо темељно проучили и схватили своју зависност од тих природних одношаја и знање евоје на то употребили, да од њих начине леетвица своме напретку. Шпанија, народ и владе његове, нигда не знађаху за ту зависност, за то су и остали у њезиној потчињеностп. Градиво овога света врло је отпорно и предаје се само неуморноме труду. Што се тиче препрека, оне срчана човека могу само подстицати. Он напреже снагу своју у толико више, у колико му се више истичу сметње. »Камен, који немоћноме беше сметња, снажноме постаје основа његове зграде!« Можда иеће бити доста речи и доказа, по сваки их може и сам прикупљати за ту истину, да зависност није никаква инстанција против могућности карактера. Што је сликар зависан од бојо и кичице, за то пеће престати бити сликар. Ако замислите карактер тако, као слнкара, којибисликао најкрасније ликове, не имајући ни боје, ни кичице — то би било неразумевање, које постаје на становишту, где је човеку највећа идеја чаробност (као што смо у почетку имали о томе реч). То би већ спадало у бајке, које би задовољиле детпњи век. (појединца и народа). Правилно схватање било би, упррво, то, да ће баш сликар моћи пропзвестп лепше слике, када буде потпуно свестан о својој зависностп, те се, дакле, снабде савршенијим бојама, савршснијом кичпцом. Једноме књижевнику дође пријатељ и виде на столу његову добро снабдевен прибор за иисање: А, за то ти тако много пишеш, што имаш толико пера и хартије! Да ли је тако, као што вели овај шаљивац, или је обратно? Свакојако, књижевник не може писати без пера, али делатност његову нећемо објашњавати тиме што изобилује многим перима. Способност се снабдева пбрима, а не обратно. Ако вајар зависи од свога длета, оно је та зависност мајстора од свога алата. Ко би од њега захтевао да реже прстом? И тако у опште — што је човеку јаснија зависност од природе, или да речемо поиуларније, што смо снабдевенији темељнијим знањем о природи, то смо могућнији да лакше обладамо одношајима њезиним. Сликар није само зависан у погледу боје и кичице, већ и оне зависе од њега. Човек је опредељен својој околини, али такођер и он њој даје правац. Ако је човек као природно биће један ништаван паразит на телу земне планете, то је нечим више по својој снази, свесности и карактеру. Њему је земља подножје, велика грудва, на којој он стоји са својом свесном тежњом, то јест, с вољом и карактером. И само то има се означити речју: јака воља чини чудеса, или воља побеђује и т. д., или, ако хоћете да вољу и способност назовете духом, онда: дух је внше него тело. Многи би човек све то признао и потврдио; допада му се то, али мисли, да све то има вред-