Просветни гласник

513

два врсна младића српска, у пме свега подмлатка српскога, ка коме је уснувши презелном љубави горио, у пуним душевнога жара стиховима ожалили штету, која род сргхски овнм несрећним случајем постиже. Лака му била српска земља, коју је он целог живота свога тако неизмерно љубио, а име ће му се славити, докле буде Срба и српскога отечества! Шта је Милутиновић Српству и Славенстпу био, то је иста Европа одавно пресудила ; а шта смо сада с њиме нзгубили, онај ће увидити, који велики дух и изванредна дела његова познаје. Ми смо у њему изгубили мужа, каког тек столетија народима рађају. Звмља. за њим илаче; небо му се радује!" У другим новинама читамо опет: «Београд 5. јануарија. Какву неоцениму жертву од народа Србског, уграби време у подана прошасте 1847. године. Превиспрени дух првог срнског народњег Нсвуна Симе Милутиновића оставио је на веки земност и преселио се у блажена места вечни(х) духова, гди је зар и зачет, и од куд га је промисао божји, међу нас послао, да душе и срца српека на славна дела разигра. Милутиновић је овај задатак и извршио. Смрт га је само телесно од нас сакрила, душевно нак живиће он међу Србима, до најпозднији(х) векова. Он је само за срећу и напредак рода својег живио, као што је то и делима показао и сам негда у својим певанијама изрекао : «Осим твога распевања среће Друго с' мени бар једином неће.« Новине читашшта београдскога у другом броју од 9. јануара овако пропраћају Симину смрт: «Веоград 5. јануар. Кад смо желили најрадоснији у години дан, 1. јануар, ново лето дочекати, провести и прославити, и с иријатељима се поздравити па и провеселити, тај дан нас посети чрезвичајна, изненадна и превелика туга и жалост. Опшгељубљеног нашег Симу Милу гиновића Сарајлију, прозваног после у Црној Гори, Чубру Чојковића, првог песника српског, човекољубног и добродушног друга, врсног и разумног советодавца, скупоценог пријатеља и човека, у којег су срцу и души истина и добродетељ утврђене биле, изгубили смо, иј

тај дан општој мајки свију нас, црној земљи предали. Но само мртво тело његово земљи смо предали ; а дух његов остаје у срцама нашим, до века, и код потомака наши(х) на веки ће неизглађеп и неизбрисан остати. Дух његов лебдиће над Србима и над младежи српском, и невидимо упућивати к свему оном, што је за њи(х) добро и полезно." (Наставиће се)

ФРАНЦУСКА И ЕНГЛЕСКА РЕВОЛУЦИЈА КУ.ЛТУРНО-ИСТОРИСКА ПАРА1ЛЕ1ЛА од Драг. М. 11авлови1а. (СВРШКТАК) И код толиких новаца и таког расипања, разуме се да је и морал жалостан био. Метресе су господариле. Луј XIV. пред мајком и женом својом амизирао се с метресама. Неки тврде да је у недопуштеним односима стајао са својом свастиком Хенријетом Орлеанском. Брак је слабо ко вермао. Сопс1е је своју иоштенужену, пошто је злостављао, затворио 1671. г. у Бастиљу на вечито заточење. Мазаренове нећаке утекоше од својих мужева и живише раскалашно. Луј XIV. послао је Карлу II. метресу, и њезиним утицајем привезао га је за себе. С њом —- херцегињом од Портсмута—стајаоје у преписци Луј XIV. и примао од ње поклоне. На Француском двору не клањаху се само пред Моп1ебрап-ом, официозном метресом краљевом, но и пред тас!ате БиГгезпоу, љубазницом Луво-а, која беше кћи једнога анотекара а жена једног нижег чиновника. Била је срећ г провести који час у разговору с Моп1;е г л-ом. Расин хвали њезину легхоту, дух и децу, коју је с краљем изродила, Боало жар њезиних очију, а Ла Фонтен посветио је Олимпији — како је он зваше — другу књигу својих басана. Краљ је гонио своју жену да децу њезине ривалке посећује и поздравља. Корупција из двора ширила се у више слојеве. Сензациона беше парница противу картаре Моп1\'018т, која својим раскошним животом привуче пажњу полиције. Њој су долазиле најчувеније личности из племићског сталежа, тражећи средства да одрже своју младост, да задобију чију љубав, пронађу