Просветни гласник

5 1 4 наука и

лопове и т. д. Оптужба противу ње беше страшна. Она је проказала многе високе личности као своје саучеснике: гроФицу од Соасона, принцезу од Тингри, херцегиње од Бујон-а и Фо-а, многе високе даме и господу, маршала од Луксенбурга и т. д. Тужбе су гласиле: за тровање оца, мужа, деце, правл>ење чаробног љубавног прашка и т. д. Маршал од Луксенбурга би у Бастиљу бачен, а грофица од Соасона утече у Белгију. 1 ) Под регенством херцега од Орлеана још је горе било с моралом. То је био ванредно даровит човек и ванредно покварен. Шегова рођена мати о њему је рекла, како су га суђенице при крштењу обдариле свима најмилијим даровима, али га је једна ружна стара суђеница, која не беше при том акту, проклела да све те добре своје стране зацрни пороцима. „Дивно се управља држава, рекао је он, њоме господари : једна метреса, један кугглер — Дибо-а, један коцкар (Џон) Ло, и једна пијаница — ја 2 )»! Регента је јавно мњење оптуживало за смрт доФен-ову и херцога од Бургунда! За регента се сумњало да није љубазник којој од својих пет ћери 3 )! У опери је јавно звао певачице и свлачио им одело. Из загрл,аја својих метреса није се стидео да издаје државне наредбе. Сулави га оптужује да је био љубавник гроФице од Бери, девојке Валу-а и опатице Шел — таман из свију сталежа! Херцегиња Шарлота од Орлеана (мати његова) вели да на двору регентовом нема ни 6 њих, који нису одани каквом неприродном блуду! Под Лујем XIII. браколомство је било провођење времена (2еИ;уехЧгеЉ), под Лујем *Х1У. правило , а за време регента дужност! И ово мало примера доста је за бедну слику морала иод апсолутизмом. Неће бити потребно да помињемо Шатору, Дибари, Помпадуру, и др., нити пак скандалозни — рагсв аих сег^з! Као штоје апсолутизампоткопао основе моралног и економног живота, тако је хтео да учини и с литературом 4 ). До 60 чувених ') РННјррвоп, 199. 2 ) Нопеддег, 232. а ) А. Блан, I. стр., 282. 4 ) Докле Бекл оштро кз ди штетни утицај аисолЈтизиа на литературу, дотле Хелвалд вели да Бекл вела п} ав", но да ј е литература била ивраз времена. Вило једно или друго, ■гек се фраииЈСка литература не може пс^хвалити великим ориђиналима за доба ЛуЈа XIV. Беклје у корист свога мишл-та навео читив низ примера, да су већином или ире или иосле владе ЛуЈц XIV. изашли вагвнији орђиннли у науци и иоезији. Луј Х1У. владао је од 1661 — 1715. Слагни матсма-

настава

вештака и научника живело је на двору Луја XIV. И она је (литература) прослављала апсолутизам. Предмет драма Корнељевих је пожртвован.е за отаџбину, иобеда апсолутне власти над пропалом републиканском величином, сретни успеси ратне владе која тежи за светском влашћу итд. Све је ишло у прилог Луја XIV. Ма какав се комад давао опет се на бину излазило у костиму а 1а 1_|Ошз XIV. — Цезар је носио алонжперику! Па ипак је у литератури најмање успео, и ту се дух прво ослободио самовоље апсолутизма. И тај обесни апсолутизам сам је себе сатрво. Судба је ваљда хтела да Луј XIV. покаже сву ништавилост његовог блеска и сјаја. Онај исти силни краљ, који је могао да каже ГеШ с'ез1; тођ умрво је у беди и очајању. Трагови апсолутизма свуда су се опажали — свуда саме рушевинс. После несретних освајачких ратова сломљена је била Финансиска снага народа. Порезници јурили су народ, али новаца ни од куда. 1678. г. пише славни философ Џ. Лок о своме путу кроз јужну Француску : трговац и радник половину своје зараде дају порезнику. Земље које плаћају порезу (Уегтб§еп881еиег) а нису племићске, немају никакву вредност; у по неким годинама годишње аренде у пола су пале. 1684. г., због страшне зиме много је света помрвло са оскудице у храни, оделу и стану. По париским улицама свакога дана налажаху смрзнуте жене, људе . децу, а преко њихових лешева хитали су весеља жедни љубимци двора. О неком саучешћу и сажатичари XVII. в. беху : Декарт, Иаскал, Гасенди, Фермат, Мерсеп. Декартје умрво 1650.; Паскал се прославио 1639. г. Фермат (о теорији бесконачцо мадих количина) 1636.; Гасенди умрво је 1655.; Мерсен 1648. За 50 годииа владе Луја XIV. нема нн једног талентираног математичара, ма да је он волео астрономију. Он је морао звати Касини-а из Нталије, Ремера из Данске, Хигепса из Холандије. За Њутна су Французп сазнали тек 1732., дакле на 45 година после открића његовог. Млечне судове пронашао је Пеке, а друга славни анатом беше Риолан, али су обојица умрвли пре 1661. Од медицинара беху чувепи : Фернел, Жубер, Амброаз Пере, који је управо оснивач упоредве остеологије; ВаШоп, који је патологију везао с патолошком анатомијом. Али за све време не беше ни један славан медицинар, а медицина стајала је ниже но у осталим земљама. Пре Луја XIV. беху чувени радници на зоологији Белон и Ронделе, а сада нп један. Од ботаничара чувених под Дујем XIV. беше једини ТурнеФор. Па и од великих песника XVII. в. већина се прославила или пре Луја XIV. или у почетву владе љегове, када он не имађаше велики утицај. Расин је написао Федру 1677., Андромаху 1667.; Аталију 1691. Молијер Мизантропа 1666.; Воадо сатире 1661. г., Молијер Тартиоа — 1667. Ла Бријер Сагас1егев; Ла Рошоуко — Максиме 1665. г. Смрћу Луја XIV. за време регенства ночело се слободоумније да дише, те је и литература добила живљи полет.