Просветни гласник

612

НАУКА И

НАСТАВА

у основи у наше дане великом и опширном покрету за преображај средњих школа. Пре свега пак нека нам је допугптена једна напомена, која ће нам помоћи, да како треба схватимо значај питања, о којима смо вољни повести разговор. Данас је више него икад очигледна истинитост чињенице, да је напредак немимовна погодба опстанку и појединих народа и целих друштава. И кад нам иауке и природне и друштвене не би пружале довољно и сувише убедљивих доказа за ову истину, просто посматрање свега што се око нас збива, у току једнога средњега живота људскога, било би кадро, да нас за то време стеченим искуством увери о променљивости свега што на свету постоји, о променљивостикоја је најбоља сведоџба напредовања. Ова је истина одавно запажена; сувремени научни резултати унели су само у њу смисао, генералисали је до једне историјске аксиоме, коју је врло важно не испуштати из вида. кад год је реч о појавама, што задиру мало дубље у друштвене основе. Народи пропадају, државе се руше, облици се друштвени смењују — али остаје човечанство, остају тековине, до којих се таквим жртвама у току историјскога живота дошло, остаје цивилизација са свима својим захчевима, који су тако императивни, да небрига према њима може бити врло кобна но саму будућност народа, који се о њих огреши, оставивши их незадовољене. Иарод, неспособан да тековине цивилизације усвоји, прилагођујући их својим потребама и погледима, већ је том самом неспособношћу осуђен на вегетацију, назадак. Точак напретка иде преко њега, а он остаје — да пропадне. Цивилизација, овако схваћена, постаје и мета народнога кретања и критеријум народних тековина. Прва је и најпреча дужност свију, од којих зависи живот једнога народа, не губити из вида, ни за часак, све оне покрете, на које цивилизација удара свој печат. „Погрешке у овом погледу, вели Р. Фрари, данас су у толико кобније, у колико је конкуренција у борби за опстанак међу народима заоштренија. Свако је заостајање велика опасност и повод многим несрећама; политичке границе и царинарнице не могу нас више заштићавати од штетних последица наших заблуда." ') Раул Ј ) Каои! Кгагу, диевиоп (1и 1а(т, стр. 10.

Фрари, сад већ покојпи, бао је једаи од најпознатијих иублициста у једноме од најцивилизованијих народа у Европи, а ове је мисли исказао, расправљајући у једноме своме делу питања, која, у наше дане, занимају све образоване редове у целој Евроии, питања о реФорми средњих школа. Ми их баш с тога и истакосмо, јер Нам се учинило, да ће оне бити довољно убедљиве да истакну, обележе и потврде важност питању, које узесмо за предмет овој својој расирави. Свакојако није иотребно много истицати очигледност истини, која се, тако рећи, сама собом истиче: што се Французима чини да је за њих опасно — за нас је још много опасније; ако они налазе да им се треба старати, да ни у чем не заостају за општим напретком и тежњама за нас је то старање још потребније; ако они придају много значаја средње-школским питањима -—■ ми им морамо придавати још и више, а нарочито, кад, покрај овога, имамо на уму ону општу пажњу, коц им цео образовани свет поклања. Нашем се веку, ако је судити по овоме, не може пребацити, да није хтео или није умео схватити значај образовања и његову вредност по напредак народа и човечанства. Па ипак се не може превидети незадовољство, које су изазвали резултати средње школске наставе, покрај све ове иажње, која им се иоклањала и поклања. «У овој општој пажњи, што се поклања питањима о образовању и васпитању, вели Тамен, све би било за похвалу, само кад ово живо осећање дуговања, што га наша генерација дугује онима које за нама долазе, не би пратили знаци и признање неизвесности и нечигурности.« 1 ) Како да се објасни ова неизвесност, која влада у погледима о васпитању и образовању? Како да се нађе извор овоме парадоксу, да се, покрај све жеље за образовањем, ипак јавља незадовољство са његовим резултатима у нашем веку ? А све се ово мора објаснити, јер од тога објашњења зависи и даљи правац, којим треба упутити развитак средњих школа. Ово објашњење траже од нас захвалност, што је дугујемо генерацијама, које су нам претходиле, и љубав, што је дугујемо генерацијама које за нама долазе. «У облику проблеме о васпитању, вели Тамен, истиче се пред забринуте оцеве ') Тћаппп, Е(1иса4Јоп е(; робктзте, стр. 5.