Просветни гласник

СТЛРЛ ИСТОРИЈА

и страшво је потукоше. Трп спна Саулова падоше у том боју, а међу њима н храбри Јонатан. Сауд, рањен стредом, прободе се мачем да не бн жив пао пепрпјатељу у руке. Његов царскп венац и грична бпше скинутн п однети Давнду, којп горко оплака смрт његову и спнова љегових.. 3. Цар Давид (1049.-1008.). - После Саулове смрти Давид дође у Хеврон у племе Јудино, и ту би проглашен за цара. Остала племена признаше за цара четвртог сина Сауловог, Исвостеја. И тако, у псто време завладаше два цара: један над Јудејом, а други над Израпљем. Ова ноцепаност трајала је седам и по година, за које време ова два цара ратоваху и гложаху се међу собом, док најзад Исвостеј не би издајничкп убпјен. Тада се војници из свију племена пскупише у Хеврон и признаше Давида за цара над целим народом јеврејскпм. Избор Давпда за цара бпо је врло срећан по нову царевину. Док Саул беше само добар војник, Давид је био још и вешт полигичар, и постаде прави оснивач и уређивач царства јеврејског. Он пре свега наумп да нађе себи згодну престоницу, јер му се Хеврон учпнн мали п далеко од средине земље. С тога се реши да освојп од хананског племена Јевусеја њихову варош Јерусалим (Јевус), којп имаше градић Сион, најутврђеније место у земљи. Он освоји Јерусалпм без велике муке, заузе Сион и од њега начини себп престоницу, која се назва град Давидов (1041.). Ту он нренесе п ковчег завета, који беху напустили Фплистеји, и начипи себи један леп дворац. Поштотако Давид створи себн престоницу, он уредн војску и отпоче ратоватн са околним народнма. Ово ратовање трајало је десет година, и Давид је свуда одржавао победе и освајао земље. Од Филистеја задобп град Гат, Моавце и Едомце прпмора да му илаћају данак, а Сирцима уз'е утврђени град Дамасак. Храбри војвода Давидов Јоаи разби Амонце п освоји њихову престоницу Раву (Раба-Амон). Са становницима овога града Давпд поступи онако нечовечно, како су само асирскп цареви радпли: неке од њих преструга пилама, а друге побп гвозденпм бранама и секирама, на тако уради, како вели Св. Ппсмо, и са становннцима осталпх амонских градова. После ових ратова Давидова се царевина рашири од ЕуФрата до Црвеног и Средоземпог мора, Једини народ у суседству, са којим Јевреји живљаху у љубави, беху Фепичани, који им, као добри морепловцп и трговци доношаху метале и разне корисне предмете, за шта пм опет Јеврејп даваху у замену жито, вино и уље. 4. Унутрашња управа цара Давида. — Давид се одликовао не само ратовањем п освајањем већ и добрим уређењем државне управе, у којој изврши знатне нромепе. Он установи у својој престонпци један савет, са којим суђаше људима, којп долажаху к њему из целе царевине ради тога. Уиутра у земљн постави кнезове да управљају поједпним племенима и одреди четврти део Л.евита, да буду судпје у њима. За тим постави једног благајника, који ће управљати царском благајном, п одредп надзорнпке над царским нмањем и стоком по разним крајевима своје царевине. Војска такође

бн уређена. Они се састојаше из сталне царске гарде и народне војске. Царска гарда дељаше се на дворску гарду, састављену од Филистејских најамппка, и гарду од шест стотина, састављену од онпх људи, што су бпли са Давидом за време његова бављења у Филистејској земљп. Народна војска састојала се пз дванаест одељења, од којих свако пмаше по двадесет и четири хиљаде војника и служаше по један месец дана. Над целом овом војском заповедаше један војвода, који се пазиваше „војвода цареве војске." Уредивши војску, Давид се постара п око уређења богопоштовања. Он одреди све оне Л.евиге, којп не беху судије, да врше службу божју, да буду вратари у храму и да свирањем у разна музичка оруђа одају хвалу Јеховп. Он науми најзад да у месго покретног шатора, у коме је стајао ковчег завета, подигне сталан храм од камена, али га пророк Натан одвратп од тога и светова га, да тај посао остави своме спну п наследппку на престолу. Давид само одредп мес10 за тај храм п скупп новац и грађу. И тако, својим упутрашњим уредбама Давид утврди израиљску царевппу, уздпже Јудино племе и Јерусалим начини иолнтичким и верским средиштем. 5. Ерај владе Давидове. — Последње године Давпдове владе не беху срећне. Оне му бише загорчапе најпре свађом његових синова, а за тим буном, коју један од њпх, по нмену Авесалом, подиже противу свога оца. Авесалом придоби за се десет племена и прогласи се за цара у Хеврону, а Давид би приморан да побегне из Јерусалима и да пређе на другу страну реке Јордана. Али верни и јуначни војвода Јоав нзађе са царском гардом пред Авесалома, победи његову војску и њега самог уби. Давид се за тим повраги у Јерусалим, а побуњена нлемена бише опет прииорана да прпзнају његову влаег. После смрти Авесаломове Давид би опет узнемирен свађом својих синова око наследства царске влаети. Али он нрекиде ову свађу тиме, што наредп пророку Натану и првосвештенику, те још за његова живота помазаше за цара његовог омиљеног сина Соломуна, ма да је прече право на престо имао старији му син Адоније. Давнд ,је умр'о у дубокој старости, у својој седамдесетој години, а носле четрдесет година царовања. 6. Цар Соломун (1008 — 978). — После Давидове смрти Соломун узе царску власт у своје руке,"на да би се утврдио на престолу, одмах заповеди, да се поубијају Адоније и његове присталице, војвода Јоав и врвосвештепик. Обезбедивши тако своју власт, он се постара да обезбеди н своју царевину и предузе врло корпсне послове. Тако, он огради зидом Јерусалим, подиже или утврди више других градова, састави коњицу од дванаест хиљада коњаника, које размести по градовима, прибави многа ратна кола, па чак сагради и једну Флоту на Црвеном мору. Сем тога он се постара да и с поља одржи добре одношаје са околним народпма, за то утврди савез са Феничанским царем Хирамом из Тира и узе себи за жену кћер мисирског Фараона. Овим својим мудрим радовима Соломун успе, да за време своје владе одржи мир у својој царевини и увећа благосгање својих поданика. „Јуде и Израиља, велп Св. Писмо,