Просветни гласник

740

наука и настава »

признати, да оно што је сувишно, на први поглед, у животу — уметност, књижевност, теоријска наука без примене. морал, једном речју вежбање свих наших виших способности — то је. потребно васпитању. Као што се види, Спенсер би хтео образовањем створити човека без идеала, човека природна, а метода му се своди на правило — ићи иутем који ирирода ундзује. Дечји дух, вели, треба водити путшТГ који је прошао дух човечанства у своме развићу. Васпитање треба да преставља еволуцију у минијатури. Да се томе задатку одговори, Спенсер поставља ова правила: 1) ум треба да прелази од простога сложеноме; 2) тако исто треба да прелази од одређенога неодређеноме; 3) индивидуално развиће детета треба да прође кроз све Фазе историјскога развића, човечанства; 4) треба помагати самостално, слободно развиће; 5) умна је радљивост сама по себи пријатна, и добро засновано учење треба да изазива интерес а не мржњу. Једном речју, задобпвање знања треба да је резултат самосталне радње детиње, која му, због задовољства што га пружа умни рад, мора бити пријатна. Да би пак избегао све сукобе психолошке, у које води извођење овога метода на практици, Спенсер предлаже као најбољи критеријум у васпитању детиње задовољство. Кад се употреби добра метода, може се наћи, вели Спенсер, довољно пријатнога подстицаја, те да тако дете постане учитељ својих учитеља, од којега им ваља учити, како треба васпитавати. Шта је о овоме мислио Кант, мало час смо поменули. А рано преминули Француски философ Гијо, баш поводом ових мисли Спенсерових, овако говори: — да се као критеријум узме интерес или одушевљење, и разумели бисмо, али откуда и зашто баш руководити се задовољством детињим? Потчињавати труд задовољству никако није потребно, треба само да се детету допада труд сам по себи, како би њему било пријагно вежбати евоје споеобности и у исто време вршити своју дужност. Живот и није ништа друго него посао и потчињавање иравилима; не представљајте га дакле деци као игру, јер би то значило деморалисати их и давати друштву велику децу, у место одраслих

људи. Онај који зна само да се игра и да на све гледа са гледишта задовољства, и није ништа друго него лениви егоиста." «Па, на послетку, и сама игра захтева извесан труд. Не треба заборављати, да је главно задовољство оних који се играју да савладају извесне препреке, а кад су оне побеђене, то и игра више не занима. Прелазећи учењу, нужно је, према томе, управити пажњу, постојадством мисли детиње, на озбиљније цељи. А на крају крајева научити га да се интересује свим што постоји, значи научити га хоћењу, уиознати га са свесним уоиљавањем, одмереним и систематским постојанством у раду т. ј. у опште сгворити га моралним бићем". После овога ми се не мислимо више задржавати на анализи свих незгода, које повлачи за собом на практици иримена ових и оваких начела, јер је нама главни посао показати она начела позитивне филосоФије, како ју је Спенсер схватио, која се тичу моралнога васпитања. Из овога што је довде говорено могу се лако познати педагошка начела Спенсерова о моралном васгтитању, коме не могу бити други основи него они који и васпитању умноме. Ако се овде треба руководити природом, то њу морамо још и ире узети за руковођу у питањима моралнога васиитања омладине, Још је Русо указивао на природу и природно стање човечанства истављао као узор, коме треба тежити. У кратко казана Спенсерова основна мисао о моралном васпитању гласила би: никаквих правила, никакве дисциплине — природа је и овде једини учитељ. Кад дете падне или удари главом о сто , говори Спенсер, оно осећа бол, кога ће се дуго сећати, а то ће га сећање опомињати да буде пажљивије. Понављањем оваквих опита, оно почиње сазнавати, како треба управљати својим покретима. Додирне ли врело гвожђе, превуче ли руком преко пламена од свеће или је замочи у кључалу воду ожежено место биће му лекција, коју неће лако заборавити. Утисак, произведен овако два или више пута, тако је снажан да г& позније никакво уверавање неће моћи навести да презире законе своје конституције. Оваквим случајевима природа нам на најпростији начин показује, каква треба да су