Просветни гласник

96*

ВАСПИТА.ЊЕ ИДИ ДПСЦИП.1ИНА

739

а на васпитању је да природи помогне, те да из њезина створа изради човека. Ми смо још раније запазили, да се у педагошким назорима Спенсеровим огледа практички дух његове нације, па, шта више, нама се чини, да на његово учење нису биле без утицаја ни материјалне прилике, у којима живи енглески народ. И онај који не пристаје уз Спенсера у овим питањима. мора признати, да се дуго, па и данас још, жртвовало и жртвује тело духу и да су се, на штету здравља, живога. па и самих правилно схваћених духовних интереса, пренебрегавали најзаконитији захтеви телесни; али одовуд не излази да се мора признати, да све васпитање треба потчинити принципу: Рптит У1Уеге, јер не треба заборављати да и дух има својих захтева, који, ма како се узело, нис-у тако ништавни, да се њихово задовољење може сматрати као излишно. А кад се то заборави, онда се пада у једностраност, која води у другу супротну крајност. Ова је једностраност у толико неправеднија, што су јој мотиви у неправилно схваћеном животу какав је данас, а погодбе. које њега условљују, као што смо напред говорили, нису непроменљиве. Истина је, што Спенсер тврди, да се напредак врши на рачун интереса многих који од њега не виДи никакве користи, да напредак тражи жртава ; Фатална је истина, да за духовну радњу има много званих али мало изабраних и да се у овој борби за интелигенцију тело троши и силе исцрпљују — али је истина и то, да се овим Фаталностима не могу оправдати све консеквенције, које истичу из Спенсерова учења баш са разлога што га већ поменусмо. Да не идемо, у осгалом, за овим консеквенцијама јер то најзад не иде у овај посао, ми ћемо се задовољити одговором, што га је Тамен на ово дао «Да Енглеска није исплатила са неколико стотина живота могућност, да се мисаона радња тако јако развије у Њутна и Спенсера , нико не би нашао ништа свирепо у овим Фаталним истинама; својим открићима или последицама својих открића ови велики људи ублажавају погодбе за борбу својим последицама, погодбе пак њихових предака и оних им савременика, који осташе на путу као жртве селекције, имају свој удео у њиховој слави и доброчинству. Али, ми се усуђујемо ка-

зати, и да није ове накнаде, вредило је опет труда радити овај убитачни носао (умни, духовни), који нас чини људима, а не одрицати се, ради живота, онога ради чега је и вредно живети". Сиенсер или није хтео или није могао да појми ову истину, те је за то и пао у ДРУ Г У Ј е Д н У крајност, давши у настави претежност наукама и то поглавито онима, које задовољавају, према горњим му речима, позитивне и утилитарне тежње, па ма та претежност и не истицала из њихова већега васпитнога значаја и утицаја. Наукама, које не спремају човека за какву било проФесију, него, пре свега, образују у њему — човека — отуда им и назив ћиташога, 1е8 е!ис1еа Ићега1е8 — Спенсер и његове присталице замерају баш за оно, што им даје поглавиту цену у васпитању. Што у животу долази на ред тек у часовима одмора или доколице , томе се, по Спенсерову учењу, ни у настави не може дати друго место. Овоме са бар не може порећи логичност, нарочито ако се има на уму пажња Спенсерова, да спрема васпитањем људе за практични, реални живот. На ово би се могло само додати, да има доба, у које не треба иропустити и не научити оно, што човеку може ма кад затребати. То је доба младићско, доба учења, у коме су све погодбе за успешно учење и развиће. Што се у њему пронусти изучити, то се доцније тешко, врло тешко надокнађује. Све у своје време, то је врло мудро правило, које не треба сметати с ума ни у питањима о васпитању. Све се може изучити кад се хоће, али се уметност, књижевност па и сама наука може изучити само у ово доба. доба учења; ко их тада не изучи, мучно ће, — изузеци су врло ретки — доцније моћи у томе успети, Живот је пун примера за ово тврђење. У осталом, „нема сумње, вели Тамен, да би била глупост и погрешка васиитавати децу за неки свет који не личи на реални, али се, без икакве оиасности, може васпитавати за неки бољи свет". «Треба се користити дечијом неумешношћу, те их водити и одржавати, колико је то могућно, изнад онога, чему би их искуство и живот могли научити. Реч васиитати (е1еуег) и не може друго што значиги. Кад се са ових погледа пође, онда је лако запазити и —