Просветни гласник

738

ттаука и настава

да су и зашто су ове мисли имале више присталица, који су их по том унели у основу правила за средње школе. Оне су се, свакојако, боље слагале са правцем мишљења и тежњи, што владаше Европом у првој половини нашега века, када се од школе, потпуно зависне од државе. тражило поглавито да припрема раднике за поједине послове државне. Пунктуална тачност, која истиче из педагошкихназора Кантових, боље је одговарала задаћама, какве је школа могла имати у државном механизму, вршећи у њему улогу једне просте машине. Противни му пак погледи остали су за оно време довољно неоцењени, да се јаве тек доцније, када је више маха отела тежња за реФормисањем средње школе, изазвата новим потребама и иогледима и општим током напредовања Кад је у другој половини нашега века, као резултат општега напредовања, изашло на дневни ред и питање о реФорми средњих школа, морали су се, разуме се, одмах појавити ови погледи, за неко време угушивани силом историјских прилика, које су одређивале правац развитку европских народа И као што се у оиште у наше дане опажа, немачка је ФилосоФија, како је била заступљена у делима Канта и последника му, почела под утицајем научних напредака губити земљиште ; стара енглеска филосоФија као да боље одговара сувременим научним резултатима. Мисли Локове биле су од знатног утицаја и на погледе Русовљеве и на Конгову позитивистичку философију, којој је опет, у наше данс, најбољи и најауторитетнији представник Енглез Спенсер у својим философским и недагошким списима. Спенсер полази од основа Контових, те их даљеразвија, анализује и примењује. У Спенсера су најбоље и најлогичније развијени недагошки погледи позитивистички. И кад је реч о даљој њиховој судбини и критици, немогућио је не задржати се на њима. Спенсер је ове погледе најбоље развио у своме делу к 0 моралном, умном и физичком васиитању Француски педагог Тамен, који се у најновије време бавио анализом и критиком позитивистичких педагошких начела у опште, а Спенсерових посебице, вели, како је опасно читати ово дело Спенсерово, јер вас оно заводи истинама, које казује, те

превиђате истине, које се у њему не казују и поставке што из њих истичу. Ваља, дакле, бити обазрив при читању његову, и не подавати се одмах првом утиску, који је доиста силан. Ако је истина, да од циља зависе и срества, то је, пре свега, нужно бити на чисто са питањем: шта је смер Спенсеру, каква би човека он хтео да образује? Да иа ово питање одговори, Спенсер прибегава методу, који нам га показује као ФилосоФа позитивисту и утилитаристу — пре свега нам анализује људску радљивост и показује јој главне врсте, излажући их по реду, који показује степен њихове нужности. На прво место, по својој потребности, Спенсер поставља „радљивост, којом се непосредно помаже одржавању индивидуе )> ; на друго арадљивост, која непосредно иомаже његову одржавању снабдевајући му потребе за опстанак"; на треће — «радљивост потребну за подизање и дисциплиновање нове породице"; на четврто —- „радљивост иотребну да се одрже друштвени ред и политички односи»; на пето — „разнолику радљивост потребну за доколице у животу, т. ј. да се задовоље укус и осећање." Образовању треба да је, но Спенсеру, у основи овај ред ; оно треба да образује човека прво за оне послове, који су му неопходно потребни за опстанак. Све је ово. као што се види, и врло просто и врло природно ; човеку се чини да од овога ништа није оправданије. Међу тим кад се мало дубље о овоме промисли, лако је увидети, да се овим истинама потискује те се преви1)а. на први поглед, друга, којој се тако исто не може одрећи значај, ако се хоће правилно да суди. При анализи врста људске радљивости узети, као критеријум, њихову нужност и степеи те нужности одређивати према природи, како нам је она показује. то је доиста метод. коме не би било никакве замерке, само кад би сви људи подједнако иојимали оно што природа говори Али је у томе сва тешкоћа, што природа не говори увек језиком јасним и одређеним, те отуда и велика разногласица у схваћању тога шта је природно у даном случају. А осим тога, лепо примећује Тамен, не треба заборављати истину, да природа ствара животиње у људском облику.