Просветни гласник

ВАСППТАЊЕ ИЛП ДИСЦППЛИНА

737

Руковођен овом основном идејом, Конт је приступио разматрању наука, идући за природним развојем њиховим од простијих сложенијима, од конкретних апстрактнима, и извео је њихову класиФикацију овим редом : математика, астрономпја, Физика , хемија, биологија и социологија, показавши на тај начин свакој од њих и право јој место у историји умнога напредовања. Овоједруга позитивистичка догма, која је, као и прва, нашла своју примену и у педагогици. Нод утицајем прве догме, примењена у педагогици, ова је друга догма навела присталице позитивистичке ФилосоФије, да умном образовању признају већу, ако не и искључиву, важност, него ли моралном васпитању, и да задовољство детиње исгичу као критеријум, према коме наставник треба да удешава и своје лекције и своје понашање према ученицима. Покоравајући се своме природном нагону, дете треба, по њихову учењу, само да прелази од науке к науци, а наставнику је само дужност и посао, да га у овоме праги и потпомаже, пазећи кад се за што појави у њега склоност Ако још напоменемо, да је О. Конт створио и нову науку, социологију, круну свега људскога знања, уносећи у испитивање њезиних појава природну методу и потчињавајући их природним законима онда смо тиме указали и трећу основиу догму позитивистичке ФилосоФије. Ове су три догме камен темељац, на коме је она подигнута. Можда ће се коме учинити, да је то мало према ономе гласу, који се о овој системи распростр'о по свету? Али не треба сметати с ума, да «вредност и живот свима системама дају две-три здраве идеје, које тим више добивају у снази и брзини, што се пре ослободе непотребнога броја доктрина, што их за собом вуку." Одбијемо ли ове непотребне дометке, из напред наведенога види се, да је деФиниција васпитања, коју позитивисте дају: наука — сретство, човечанство цил>. То је бар јасно и одређено. А свака је одређеност вредна пажње, кад уноси макар колико светлости у онај хаос, о коме смо говорили. Не упуштајући се, на овом месту, у критику педагошких начела, која истичу из основа позитивне ФилосоФије, ми само наиросввтни глдсник 1892.

I глашујемо, да основна мисао њихива: у умном и моралном развићу ићи путем који природа указује, није тако нова: њу је истицао још Локе у својим «мислима о васпитању", а Русо ју је у прошлом веку провео кроз свога Емила.. Тако је исто ранијега порекла и неслагање са овом мишљу и њеним природним консеквенцијама. Кант је, на пример, био противан. да се детиње задовољство и склоност узимају за педагошки критеријум. «Кобна је то ствар, вели он, навикавати децу да на све гледају као на игру. Од велике је важности научити децу раду. Човек је једина животиња, коју је потребно израђивати.» Већ се у погледима, који се овим речима казују, види дух народа, у коме је Кант поникао и развио се. «Ко зна радити, не ће никад бити у опасности, да га постигне какво зло или да га обузме досада. Ово не значи, да треба знати какав нарочити занат, јер знати радити не значи знати у једно ову или ону врсту рада, него знати занат човеков. Не уводити децу у посао, не нривикавати их раду, то је то исто, што и пренебрећи најбоље средство, привићи их идеји реда и дисциплине. «110 овоме се види, да се Кант није слагао ни са другом природном последицом педагошких начела позитивистичких — одрицањем правила и дисциплине. Германац Каит, на пример, у истом том делу говори : «Деци треба прописати време за спавање, време за рад, време за забаву ; али га никад не треба стешњавати и раширивати. У питањима од мање важности може се деци оставити избор ; само она увек морају радити мислећи на последице, сагласно закону, који су једном за свагда створили себи." На овај се тек начин може израдити карактер, јер, по Кантову мишљењу, само закон, који се не мења, може образовати човека, који се не зна никад променити. Задовољство, додаје опет Тамен, узето као вођ и учитељ, пошто је и само ћудљиво, помоћиће, да се тако исто створе сами ћудљивци. Лако је опазити, да су ове мисли у потпуној противности са начелима . која истичу из позитивне ФилосоФије Кантове и ранијих учења Локова и Русовљева, и да потпуно одговарају духу народа, из кога је Кант поникао. Њих је Кант истакао још у прошломе веку. Кад се има на уму што смо раније говорили, није тешко увидети,