Просветни гласник

РАДЊА ГЛАВНОГ ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

857

тина примерака за школску потребу, пошто је дознао, да је издање „Српске Синтаксе" од г. Ст. Новаковпћа гогово распродато. Како је ово дело познато Савету, то је одлучено; да би се оно могло примитн за понуђену потребу, ако је заиста нестало Новаковићеве Синтаксе, док се не би нова Сунтакса пзрадила или Новаковићева прештампала. III Прочитан је ре®ерат г. д-ра Богдана Гавриловића о књизи „Алгебра" за IV. и V. р. гимназија и реалака од г. г. Ср. Ј. Стојковића и В. Димића, који гласи : Главном Просветном Савету. Прегледао сам Алгебру, коју су за четврти и пети разред гпмназија и реалака написали г. г. Ср. Ј. Стојковић и В. ДимиК, проФесори математике I. београдске гимназије. Ово није у нас прва књига те врсте. Ми смо их имали неколико и наша „научна критика" пзрекла је зше 1га е1 зккИо (?) свој суд о њпма. Ето и г. г. писцп поменуте Алгебре нису могли проћи поред Пејићеве књнге као мнмо турско гробље. Утпрући зар пута својој књпзи ударише они у Предговору последње клинце на заклопцу оног мртвачког ковчега, у који ће за вечита времена бити сахрањена Пејнћева Алгебра. Но да се манемо оних књига, које нас се у овај мах слабо тичу, и да загледамо у ово дело које пред нама стоји. У њему има ван Ирисгупа, у којем су изложени општа начела и појмови, још осам делова. У прва два дела налазе се систематскп поређана и лепо пзнесена правила за сабирање, одузимање, множење и дељење монома, полинома, алгебарских бројева и т. д. У трећем делу је реч о чинитељима и разломцима. Ту бих имао да напоменем ово: код тражења највеће заједничке мере заданих полинома добар би био у начелу и онај начин, којп писци помињу (чл. 88.). Тај метод ће нас међу тим у врло многпм прилпкама издати. Не помињући то, да је већ растављање пбичних квадратннх тринома на чинптеље за почетника мучна ствар, бпће оно готово немогуће, чим бисмо имали посла са полиномима вишега степена. Требало је, дакле, показати онај други начин тражења заједничких мера. Писци овога дела помињу до душе и њега (чл. 84.), али га онп не третирају, јер се за њега по њима, зна из Рачунице, Ја мислим да то није сасвим коректно; ово, као и свако друго питање ПРОСБЕТВЦ ГЛАСИИЕ 1892.

у Алгебри треба алгебарски расправити. Та напомена о највећој заједничкој мери вреди и за тражење иајмањег заједничког садржитеља. У четвртом делу говори се у првој лиаији о једначинама, па одмах мало даље за тим о уређнвању и решавању једпачина. Ја мислим да је оно, што у књизи има о једначинама, требало да уђе у онај одељак, где ће у опште бити говора о њима, т. ј. тек онда кад се ученици упознају са стененовањем, кореновањем и логаритмовањем. Разлози томе су ми ти, што се без дознавања свију алгебарскпх операција не могу једначине поделити у врсте као што треба; после тога не могу се оне без тих операција ни уредити како ваља. С тим напоредо нити је могуће алгебарске једначине поделити на степене нити решити. Рећи ће ми се можда да ће то доћи већ касније у књизи, што у осталом и ја верујем, али ја мислим да ипак тим разлозима не бисмо могли оправдати то, што се одељак о једначинама тако рано јавља. Онпм, на име, што се сазнаје о једиачинама из ове књиге, не могу се уредмти и решити ни најнростије једначине т- ј. ни све једначипе првога степена; тако, на прплику ђак према правилима, што су побројена у чл. 108., не би умео уредити и разрешитп ову једначину арвога стеиена: |/х 2 +4х — 12— х—2. Ако се о једначинама писало због сразмера, то ни мадо није потребно, јер се сва правила за сразмере могу пзвести и без нарочите теорије о једначпнама. Тај одељак о једначинама, овако крњ и без целипе, ја бар не бих никад стављао пре него што бих упознао ђаке са свима алгебарским операцијама. На страни 97. (чд. 117.) у истом одељку налази се ова непрекпдна сразмера: а: х == х: 1); пз ове сразмере је х 2 -= аћ; у књизи долази за тим ово: ,а отуда се вредност за х бележи овако: х = Ј/аћ, — као што ће се доцније видети". Тој напомени нема места, јер ђаци немају ни појма о кореновању. То исто вреди и за „напомену" на страни 65., п донекле и за ону на страни 125., јер ђаци не знају шта су то квадратне и биномне једначпне. Степеновање и кореновање (пети и седми део) је лепо изведено и згоднпм примерима расветљено. На шестом делу, у коме се третпрају ирационални и имагинарни корени, задржаћу се мало више. Ппсцп овога дела хтели су да онределе ирационалан број познатом Евклпдовом методом затварања у границе. Међу тим то им ннЈе баш 110