Просветни гласник

862

РАДЊА ГЛАВНОГА ПРОСВЕТНОГ САВЕТА

трећем, сабор који већа да ли да се уда Милева за Бајазита; и у четвртом, одвођење Милеве. У овој песми има гешких и незгоднпх стихова, а на местима и потпуно неразумљивих На стр. 1. писац наводећи забринутост Милевину вели: „Бора ружп чело бајно, Ђ Суза мати око сјајно". Ја не знам шта је се хтело рећи овим последњим стихом. На стр. 2., где се наиоди премишљање Стеваново о удаји Милеве, вели се: „Зној му бледо чело кваси, „За сејом га срце боле, „А над главом гледа крпву „Сеченпцу сабље голе: Ђ Да ли сеју — сабља с' диже. „Неда ли је — аашКе ниже". На страни 5-тој, где се говорп како је на окупу сабор да већа о удаји Мплевиној, после Стевановог питања: хоће ли да уда Милеву за Бајазита, вели се: „К'о осуђен свако стоји, „Погледа се мушког боји «0' којим цео сабор броји, „Дееаот сриске земље јадне, »Прегажене, уцвељене, Ђ Оголеле, иусте, гладне. „ Погнуо је главу свако". ГГосле поновљеног пптања, јавља се 1 нлемић, који говори против удаје, но у сабору се чује незадовољство. а за тпм: „Пристуииму племић други „Стасит' као јела вита, „И властелин мушка ока Ђ И ионосита: иогледа"; те и он говори против удаје питајући сабор: „Зар да она љуби лице, „Љзаревога убпце?" За овим се јавља старац Војиновић, који пазива сабор: кукавицама, пропалпцама и издајицама, но патрпјарх (не зна се ко) корп Војиновића за тај прекор, јер вели да нпје сабор онакав, но и он није за бој, јер велн : „Хоћете ли да Србпји чСамосталност уништимо, „Онда треба да Косово „Још једанпут поновимо " На послетку у 12 редова износи се како су црни гости одвели Милеву. У песми „Мара Муратова", износи се удаја Ђурђеве Маре за Мурата н одвођење његовпх синова у таоштво. Овде писац узима у помоћ једног | покајника, којн је био перјаник Ђурђев, ка је доц-

није полудео услед гриже савести због издајства. Тај нокајнпк прпча цео до ађај, којп се опева у овој песми, јер је п он отпшао у „Стамбул" са синовима Ђурђевпм. Пошто је иснричао болове Ђурђеве за децом, он црга у најлепшим бојама харем султанов. Он вели да тамо (у харему): „Депшу песму славуј пева Ђ На алема грани — сјајној „ Јал' на руцп цури бајној. оА каквих их тамо има „Ни виле иу равне нису ! „Опрости ми, мили Боже, „Рекао бих — Богиње су." И ово писац намењује деци ! За тим говори о некој лепој Ђурђијанци, која је бо;ато обучена и „лешка на срмали сиџадету", алп додаје да њу не краси само одело, Јер : „У ритама оно тело, „Округласто, меко, бело, „Не би било ништа грђе, „Оне очи црне — сјајне, „Још би ленше гледат' знале, „Кад би се у зеницу „Свог — драгана загледале, „Обрвице не би пикад „На челу се намрштиде „Када би их усне драгог, „Само једном пољубиле, „А дугачке црне власи, „Којима се харем краси, „Драгана би обавиле, „Хеј хареме проклет да си." (Стр. 2б и 29.). И ово писац намењује децп !!! Пошто тако нацрта још једну Гркињу, он прича како је се потурчио и како је за то добио од султана ту Гркпњу. На послетку наводи 1 бој код „Борча" града, у коме је он, водећи турску војску, убио брата Милована — и акогаје познао и ако је чуо кукање мајкнно ! Он сам вели : „Од камена бејах тврђи „Од најгрђе рђе грђи." Песма се свршује овим: „Више ништа бпло није „Стишала се ћуд, „Више ништа било није „Бејах као луд." У трећој песми : „Херцеговка" опева се неки бој Херцеговаца са Турцима. Где је био тај бој, кад је био, око чега је 6 јо — ништа се не помпње. Песма носи горњп наслов с тога, што се у неколико реди износи 1 Херцеговка, која носи барјак и лети у бој „Као вила — к'о тигрица" да