Просветни гласник

30

ЦРКВВНИ II ШКОЛСКИ 1ЕТ011ИС

Све су цркве на згодном, чпстом и узвишеном месту, нокрај којих обично има каква вода и по неко повеће дрво. Светих частица у некнм црквама нпсмо нашли, а у неким су доста небрижљиво сушене и чуване. Манастири. Са дубоким сажаљењем можемо казати, да манастири у свим погледима нагло опадају и од 1880. год. до сада тако су опали и проиали на свим тачкама, како са имањем и светим утварима, тако и са чуварима, — свештенослужиоцима, да нису били толико пострадали (манастири) и овако иропали ни од самог Косова па до Такова (1389. —1815.), дакле за пуних 426 година, као што манастире постиже несрећа за ових двапаест годииа. Ово је страшио. Ово нас доцније покољење пе може разумети, шта ми хоћемо са упиштењем маиастира, опих народних светилника, у којима се ирзи пуг некад пробудила народна свест, просвета и ндеја о целокупном пашем племену : који бејаху иародне библиотеке, универзитети и академије; п који после тог, у несрећним, по наше племе, временима, бише с векова на векове мртва нредстража пашемплемену, васпитавајући српске синове и после сз упутством шаљући их у парод, да га уче, да се не превари и пе одроди, п да га крштавају, благосиљају му бракове и све радове; да крепе народну мисао, како би се час пре ослободила п новратила народна спла и власт, — па су, у славу великог Вога, срећно ту мисију нзвршили и привели народ у тихо п безопасно нристаниште. Па сада ! ? Па после ! ? — Све ово разрушено, ноништено, осрамоћено, оскврњено. Проузроковаче нека је стид и срам, грех велики и пеопростпви. Јесмо ли ми потомци просвећеног Душана, цара балканског, или смо потомци каквог азијатског хана, рушиоца свега оног, што је најсветије једном нлемену ? Најтежа ће од сада одговорност за пропаст манастпра лежати на највишим државним властима и Архпјерејском Сабору, ако се за времена не постарају за снас ових досадањих народпих неугасивих светилника. IV. 0 антиминсима. У овоме столећу, од ослобођења, па до сада, у свим овим црквама једва смо из новијег времена од српских Архијереја нашли тск неколико аптиминса, а сви остали други, већпм делом су из прошлих столећа од српских патријараха и митрополита, српских Архипастира из Аустрије, или су из прошлог стодећа од грчких Архијереја.

Од помепутих антиминса, од српских патријараха, да наведемо један пример са целим својим натписом, који се налазн на нађеним антимипспма. Тако, антиминс у ман. Рачи са нагписом гласи овако : „Сеј свјати и божсствени жертвеник, ижена службу безкровнују илоти и крови Госаода и Бога и Сааса нагаего Исуса Христа, ио ирсданију пветих восточнија церкве наисчатасја благословенијем блажсњејгиаго Госаодина Арсенија четвертаго, Божијеју милостију Архијеиискоаа сербскаго свјех Сербов, Болгаров, Поморија, Босни. обом иол Дунаја и ијелаго Илирика, аатријарха, љета 1743. во вијење имјејет власт свјашченодејствовати храмје усаенија иресвјатија владичици нашеја Богородици во манастир ПеЛском, свјашченодјејствован иреосвештеним Госаодином Мигроаолитом Нишким Георгијем Поаовичем 1744. г., октобра 8." Оваквих антиминса, као што рекосмо, налази се још у по неким црквама. Од архинастира пак аустријских, такође наводимо један пример, какав је патпис на антимпнсима. Тако, натпис на антиминсу у Добрињској црквн гласи овако: „ Сеј свјати божествени жертвеник, на службу бежровнују алоти и крови Госаода, БогаиСааса нашего Исуса Христа, ао ареданију свјатија соборнија и аиостолскија восточнија церкве, наиечатасја благословенијем и иждивенијем иреосвјашчењејшаго I. Јоана иерваго иравославнаго Архијеиискоиа Карловачкаго и всего наследника цесарско-краљевски держави славено-сербскаго и валахијскаго народа. митроиолита, љета — 1770. имјејет власт свјашченодејствовати во храмје свјашченодјејствован рукоју (даље је рукоаисом нааисано) освјатисја свјашченодјејствијем иравославнаго Архијеиискоиа и митроиолита славено-сербскаго Госаодина Стефана од Стратимирович дне 11. месеца октобра 1803. год.'. Оваквпх се антиминса понајвише у црквама налази, а остали су грчки или, као што рекосмо, нешто мало из новијег времена, V. 0 свештенству. У округу рудничком, у оним срезовима, куда смо прошли, свештенство је већим дедом од млађих п пма их неколико што мало пазе на свој свештенички карактер, већ би желели проводптп се као сваки обични грађанан и радити оно, што свештеника груби и код његове пастве убија му углед; но има свештеника и доста добрих, који руководе својпм свештеничким пословима онако, као што до-