Просветни гласник

ЦРКВЕНИ И ШКОЛСКМ ЛЕТОПИС

32

Овамо, овај наш народ, с малим изузетком, у свему је частан, поштен, радан, нобожан, родољубив, чист, одевен, и само кад му се поштено ствар објасни, веома је одан за општу ствар и готов је жртвовати сне оно, што се може жртвовати; јуначан, решљив и одважан. Што се народу пребадује, да је скренуо с правог пута, — ако и тога по негде има, томе он сам није крив, већ злосретне партије и поједине партпјске вође: јер му једни — једно, други друго причају, а трећи са свим нешто треће. Но пиједнн од ових натурених му проповедника, незваних учитеља и тутора, не причају му и не упућују га на оно, на шта би требало народ упућивати — на јединство — већ сваки тегли на своју страну. — Па и таквих има, којп му причају оно, што је противно нашој прадедовској верп и нашој народној мисли — ослобођењу и уједињењу. Оно јест доиста на многим местима, да се је народ и побркао између себе, па су чак побркали п правплне појмове о својој сјајној будућности и напретку и општем народном успеху и народној идеји. — И ови нови незвани од марода агенти — разјединиоци народа — само ако и даље продуже свој посао, могу битп далеко опаснпји по судбу нашег племена, но шго је некад било сграшпо и опасно старо косовско издајство. Али треба знати, да је ова квареж са свим иовршна, и народ нмкако није покварен у дубини своје душе, па је с тога он и готов на сваку општу жртву, као што рекосмо, кад му се само истпна каже; п само нека му буду сви првацп и вође искренм, отворени, без задњих мисли, побожни и патриоте, — доиста је народ одмах готов стрести са себе и последњу сенку рђе и н шетнутог му неправедног и грешног раздора. На првом ће месту бити строго одговорни пред садашњошћу и будућношћу : свештеници, учитељи, све државне и општпнске власти, као први и најблпжи народнп непосредни другопи, пријатељи и учитељи, ако пајжпвље не проповедају правду, истину, јединство, прадедовску веру и заветну народну пдеју. Ми смо, као Архипастпр српске цркве, од народа свуда најсвечаније дочекиванн, угошћивани м испраћани, а на више месга подизане су мтрмумФалне капије, домови окићенм тробојкама п бивало осветлење с особптим весељем. У овоме се је најбоље одлмковала општина ужичка, као и свн, погранична места, сем Рашке. Само на неким местпма, а то је на десној обали Ибра, на наше изненађење, није им било познато, рашта Архијереј

путује, већ су мпслили, да долази видети само цркву и ноца, па с тога су пред нас и излазили само народни прваци. Исто су тако, ови првацп бивали у цркви иа богослужењу и при проповедању поуке. А, да дође млађи свет, нричекати Архијереја н слушати поуку, то су сматрали, да је стидно п да би за Архијереја било понижење, када бм око њега долазио и млађи свет. Но по што пм је објашњен циљ путовања АрхпЈереја, као што су и сами чулн а у неколико разумели из поуке, да је ово све корисно, спасоноспо п поучно више за млађе но и за старије, онп су јако јадиковалп, што пм то нпко до сада није објаснио, па су жпво обећавали, да ће у будуће ово памтити. Па с тога држимо, да би прека потреба била, да се наппше и пропише ред, распоред и дужностм п циљ архијерејског путовања по епархијм, па то да се разда свештенству и мароду. А почињућп с десне обале Ибра, па до Дрине, млађи је нараштај упоредно са старијим дочекивао нас све боље и боље, и долазио на богослужење. Нарочпто покрај Увца п Дрине, у оним местима, у која никад Архијереј није долазио, све, што је могло доћп и оставити стада и домове, долазило је, а на више места, у пола дана, затварана су стада и домови, па је све долазило цркви, или, ако му је где то далеко било, оно се тај свет купио на раскрсницама, да види свог Архијереја, целује св. крст, чује поуку и прими благослов мира и љубави. И сваки је са сакрушеним и смиреним срцем саслушавао глас свога Архијереја, паје често и архијерејско одејање било орошено радосним и топлнм сузама. На впше места нас је народна побожност до срца троњавала. Прилазећи храму, иарод пада на колена, а прн богослужењу, парочиго при помеау владаоца и »всјех христијам", народ пада па земљу и гласно се моли Богу. Архпјереј се с толпком побожном радозналошћу дочекује, да у жељн, да се Архијереј видп, у масп народа подижу један другога и том приликом се крсте, — разуме се у простој својој побожностм. Па како су у суседству у тим местима и наша браћа из Ст. Србије и Босне, дознавши још пре неколико иедеља за наш пут, гоммлама су одонуда овамо ноћу прелазили, разуме се са чињеном им олакшицом, да први пут и они виде српског Архијереја и чују му глас, којим позива свој ослобођени парод, да љуби п поштује св. веру, и да тамо о њима и о њиховој беди и несрећи води жмво саучешће, па су се после враћалп својим домовима пуни утехе и несумњиве наде о скором свом ослобођењу и уједињењу са својом већ ослобођеном браћом.