Просветни гласник

ЦРКВЕНП и таколски ЛЕТОПИС

34 нема нигде законог ослонца: ирвп , да разматра овакав аркпјерејски рад, а друго, није овлашћен ниједним законом, да објашњава у закону поједине пејасне члапове, већ је за то искључиво позван државни Савет, који често, ако пх он сам не протумачи због тога, што су мног-о замршепп и нејасни, шаље их на објашњење и допуњење Народној Скупштини. Па по што је и после оволпког неправилног и узалудног рада остала пресуда у снази и наредба постоји, да се ова пресуда изврши, — духовни суд, у место по пашем и другом дужем усменом савету, да из народа п свештенства скипе с дневног реда ову овакву, жпву, опасну н заразну рану, али он нас на жалост ипак поново из ненађује својим радом, па под 30. септембра Бр. 4157. шаље нам тек сада прни пут после 10 н по меседи сва акта по овоме, а после оволиког н оваквог веома чудног рада, да се као упознамо с његовим ретким оваквим радом, — па каже, да ће он после учинити шта треба даље, а није назначио у акту, шта ће раднти, што није ни сумњати да не ће тражити и какву четврту странпутицу по овоме, само да се ово по правилима црквеннм и државним законпма не изврши. Поднећемо у своје време Архијерејском Сабору но овоме жалоспом и непријатном појаву цео свој рад на знање и оцену, из чега ће се видети, је ли наш рад био коректан, а и јасно ће Арх, Сабор тамо видети из решења духов. суда од 24. апр. о. г. Бр. 1996., како овај наш духов. суд у нравославној Христовој цркви и у уређеној једној држави своди на ниски степен архијереј. значај и његову власт, која је у источно-православној црквн од св. апостола свима вековима освештана нравилима и канонима, а и гарантована кроз све векове свима државним законима. VII. 0 просвети. Што се тиче просвете, наставе и школа у срезу студеничком, све је то занемарено до крајности, сем једине Рашке, о којој се можемо с хвалом одазвати. Остала места, куда смо прошли, а нарочито у округу ужичком, свуда смо нашли, како се само желпти може: уредне школе, достојни наставници, обазриве за то општине и власти, ири том су школе доста и чисте. А на неким местима, где им се чини сметња, да пе подигну школу због тога, што нису у стању да "је подигну по прописним правилима о школама, онп тој незгодп често налазе излаза овим путем : пре свега подигну неко здање с неколико одељења за општински суд; па кад с тим буду готови, они онда за-

моле власт, да то буде учиоппца, док опи буду у стању подићи школу по плапу ; и власти им то привремено дозвољавају. Из очога се види да је народ веома одан просвети , па има их тамо доста и писменпх, отресених, бистрих, веома вредних и увиђавних грађана, те се само можемо радоватн, ако народ буде п даље сложан и овако одан просветп и прквп. На више места су нас и наставници с натриотским речима среталп и поздравнпм речима поздрављалп, или је био спремљен по пеки ученпк или ученица, да су нам такви ноздравп — у којима се спомиње народ преко гранпце још неослобођен, задужбиие, светиње, као Дечане и Патријаршију, у којпма смо некад служили, и Пећ и Призрен, у коме смо мп били први ректор прве тамошње богословије — често и сузу измампли. Но и ми, но могућности, ретко где да смо оставилп школу, док нисмо обдарили добре и сиротне ученике. VIII. 0 поуци. Као што смо на свом месту поменулп, ни једну прилпку нпсмо пропустилп нигде, да народу нпсмо говорили поуку не само у храму, већ и свуда, где год смо се срели. Никад нисмо могли у цркви говоритп бсседу, јер је народа свуда, свагда било тако много, да пије могло стати све у црквп, сом кад је било кише, да се на пољу није могло, но смо свагда пред Божијим храмом, на отвореном пољу, окружени народом а на узвпшеном месту, говорплп проповед. Народ је свагда, с највећом побожношћу, у највећој тишини, с најдубљим осећајима саслушавао поуку, а мн смо се старалп, да говор, колико је могућно буде јасан, и речп разумљиве. Говор је наш често био према прпликама, а свагда је иосле поуке о вери узимат неки предмет, као н. пр. како је наш народ страдао, бпо растурен и неуједињен, док се нује био утврдио у вери; како је био славан и моћан, када се је у народу утврдпла православпа вера п била моћна народна династпја; како је народ пронао, кад је почео слабптп у верп п ночела се колебати народна династпја; како је после св. вера — црква моћна и непобедљива; кад народ наш остаде без својих владалаца и вођа, а она — вера - нам сачува чисто н неповређено наше племе, кроз толико векова ропства, и преведе нас у тихо безопасно пристаниште, т. ј. сила вере одржа народну идеју, те могосмо повратпти нашој дедовини слободу. Или, ако смо били пред каквом задужбином, старом, дрвеном црквом или ма у чему знатној, често смо носле номенуте поуке о вери, узимали