Просветни гласник

46

наука и

настава

јер смо се ми потпуно ослањали на њихов ауторитет ? Да, њима је, нема сумње, ласкало, што је туђинима, који се нису уздали у свој, потребан био њихов ум, ма да они, можда, нису ни знали уверења неких наших глава, да «Нама нема спаса без Немаца." Они су одобрили наше пројекте, но да ли су казали све што би могли казати, да ли су узели на ум све, на што их упућује њихова педагошка теорија , практика и историја 1 Њима, можда, није ни пало на ум, да понављају оне истине, које су њима тако опште познате и очевидне. Иначе би нам они казали, да се школски посао може разматрати само у свези са свима погодбама живота онога народа, у коме се ради, у свези са његовим природним способностима и склоностима, у свези са његовом нородицом и друштвеним иоложајем и потребама, да се жива школа не преображава и не ствара према туђој историји и туђем искуству, јер су та искуства течена у извесној средини, на извесном месту и за извесно време, може бити, и врло дуго; течена су не подражавањем чему било , него су изазвана потребама времена, сагласно њихову духу. Њих објашњују историја и народни карактер. Ови би нас педагози похвалили, што изучавамо њихову педагогију, али би, покрај тога, додали, да је она у свима својим подробностима погодна за њихове школе, а за нашу не ће, можда, у свему важити; они би нам препоручили само то, што је изведено из физиологије и психологије, али би и ту морали додати, да је, осим оиштих начела психологије, у свакога народа и своја психологија. тј. извесно стање душевно створено целокупним вековним животом на родним. Они би нам даље казали : ако хоћете, да створите живу школу. то изучите колико можете, — не занемарујући ту општу науку до које смо ми дошли и своју народну психологију, користећи се при том и историјом и сувременим бићем народним и поређењем са другим народима. Ми не мислимо, додали би они, да је руски народ сличан немачком народу, да ]е у његовој историји ма што заједничко са немачком историјом, — те се бојимо, да се снимцн са немачких школа не покажу мртви у животу рускога народа. Кад би нам они дали такав савет, они би нас доиста ра-

зумно поучили и упутили да пажљивије промислимо, како да створимо школу живу, способну да се развија напоредо и у свези са психичким и друштвеним иотребама и захтевима. И тада би нас, без сумње, било срамога мислити, да је за школу доста кад има довољно одређен програм, израђен у кабинету, доста упустава, које је смислио какав школски политичар, па да може живети, развијати се и припремати за какву му драго радњу у животу. «Баш ти сами учени и искусни педагози немачки могли би нам рећи и много што шта друго, кад би се могли само досетити, да се ми нисмо умели користити својим рођеним искуством и опитима. Могли би нам казати, како они не допуштају, да се у њихове школе мешају такови људи, које би требало држати по неколико миља далеко од сваке школе, па ма у ком чину они били, иначе тешко школи а тешко и друштву, у чијим су школама такви управници. У нас, казали би нам, бригу о школама воде људи добро образовани, који поимају светињу школскога посла и мисле о опште-народној користи, а никако људи са јункерским образовањем, који испливају на површину номоћу разних веза и интрига — такви у нас не добивају места у школи само с тога што се нема куда на друго место ћушнути неспособан и ни за тша непогодан човек. «Од њих бисмо даље чули и овај савет: чувајте се и са педагошким циљевима школским не бркајте какве му драго политичне смерове и идеје и не удешавајте према њима своје школске програме и — морал, јер ће отуда потећи разврат и погибао у школи , те нећете видети од ње слаткога плода. «Не би они, на послетку, заборавили на овај савет : ако побоље загледате у организацију наших школа, мораћете занамтити, да њима управљају наши људи а не странци, који нису морално свезани ни с нашом децом , ни са породицама, ни са друштвом. Ако хоћете нама да подражаваге, обратите пажњу и на ту околност. Ми се старамо о томе, да се наша школа може назвати национална. Саветујемо и вама да се постарате свим силама око тога. «Н У . таквих савета ми нисмо, у ствари, слушали, а сами их се нисмо умели досе-