Просветни гласник

51

Зашто не ? Јавно се мњење није тада јављало онако као што је то данас, у пзбору народних посданива, јавној штампн п претресу ведиких интереса државе у Јавним скуповима, нити је имало искуство новијих времена. Ади да је јавно мњење постојадо и да је у свако доба изјављивапо, и ако несавршено, а по некад и неумесно, представницима цркве и народа, по иподромима, у жалбама тема, па и у дебатама сепата, као и да је не само изјављпвапо већ често и слушано, види се, лре свега, пз потребе, у коју је дошла монархија, да измени оне одредбе старог права, које су тако јасно забележиле аихову свемоћ и да је представи у много скромнијем и прпличнпјем облику. Оно се такође види из већине догађаја наше средњевековне историје, у којима су владаоцп били принуђени, да отпусте своје најдраже министре , илн да правац полптике мењају или исправљају какав други чин, који јавно мњење није одобравало. Из оног што смо одмах горе казалп, види се да се тадање јавно мњење није исказивало насилним и бунтовним издивима, као што то бпва понекад и у самим најтпранскијим источњачким државама. Бивало Је, Истина, да се народ заборављао по некад по иподромима, пре^ећи подизао вику, лаћао се бунтовничких послова, као штоЈето бидо у почетку вдаде Јустпнијанове. Ади су обично, сам народ, а још више црква, сенат и теме изјављивади њпхово мњење учтпво, сређено , чзлажућп, више пута, како разумеју неограничену владалачку вдаст. Тако натријарх Никола Мистик одлучује од цркве Л.ава VI, сина Васидпја Македонца, носле узалудних покушаја, да га одврати од ступања у четвртп брак, у који је хтео стунпти, противно црквеним и грађанским законима Но у исто време, мисдио је, да му једужностда нагласи „дајевдадалац истина написао закон, ади да опет не може газити закон и радиги просто но његовом нахођењу, већ да треба да је и у оном што закон не прописује онакав какав је у оном што прописује закон." Шта више није се ни тим задовољио, већ је отишао и даље. Онима, који су говориди, „даје онај који жедп четврту жену вдадалац и да ваља попустити вдададачкој жељи", одговарао је без устезања „да је вдададачка вдаст ведика ствар, да се вдададац мора сдушати, да не треба противстајати његовим заповес.има, ади оним у којима се огдеда вдадалачко достојавство. Кад заповеда, да се врши правда, то је заиста вдадалачка заповест. А кад каже, да се о Бога огрешимо, као што су н. пр. пакосна наговарања ђавода, то не би бидо вдададачки, нити му ваља повдађивати, већ прећп преко зда и радити као што би се ра-

дило према безбожној заповести безбожног човека." Са таквом су се храброшћу борилн за закон поглавари наше цркве, који су били достојни тог високог позива. Па и сами цареви, ма кодико да су били апсолутни, опет су осећали толико сиду јавног мњења, да су, на посдетку, мисдилп, да им треба оправдатн употребу поверене им законодавне власти. Тако Адекспје Комнии у уводу његове 31 Новеде веди : „Ако је влададаштво око законско, а закоии су оно што одржава државу неповређену, одбијајућп на дадеко п отклањајући све оно што јој шкоди; ако је законодавство остављено вдадаоцу, — онда сдедује, да је задатак вдадаочев, да се издају и преко вдасти врше закони у општем интересу државе." Другим речима, наша средњевековна држава бида је истина неограничена, али у примени њене неограничене вдасти, бида је често принуђена, да поштује јавно мњење друштва, којеје било организовано више евроаски но азијатски. Но није бидо увек тако. По некад су владаоци напраситог карактера, присвајајући себи непосредно вршење судске власти, решавадн без поступка и извршпвади без од тгања њихова решења, на начин, који би нас скандализирао данас. Кад се цар ТеоФило, једном приликом, уверио, да је један од официра краљеве гарде, и уз то сродник ио тазбини, оштетио једну удовицу, која му је била сусед, при зидању куће, заповедио је сместа, да се батина јавно тај човек, да му се поруши кућа и да се удовици да како земљиште тако и грађа. Кад се Василије Бугароубпца при једном походу уверио, да га је заповедник западних трупа иреварио у неким извештајима, зграбио га Је за косе и браду и треснуо о земљу. Тако што нијеседешавадо често, ади се тек дешавадо. Спољни знади поштовања, Чудновато је то, што су се грчки владаоци источне царевине више удаљавали од доба римске империје; кад је царска власт бида потпуно неограничена, то су све впше расди њпхови захтеви у погледу спољних знакова поштовања. Нстина то стоји, да се нису уподобољавади Боговима ни за живота ни посде смрти, ади је сигурно и то, да се до Јустинијана могдо обичније изаћи пред цара но од Јустинијана па даље. До Јустинијана, они, који су издазили пред цара, ако су били патрицији, пригибади су главу и љубиди цара с десне страие прсију, а цар њих у чедо. Ако су били какви државни чиновници пригибади су десно колено пред њим. Јустинијан је увео други начин примања који је много впше понижавао. Државни чиновници, грађански и војни, патрицији, војсковође и сви други, који су дода- ^ зиди до части, да изађу иред цара, чнм су ступид ^г" ; ч4-