Просветни гласник

50

Многе од установа из те периоде преображаја обнављане су од времена на време, под владаодима дпнастије македонске и комиинске Народни дух и осећаји нису никад после тога пали онако ниско као пре преображаја. Обе нове династије дале су знамените људе. Нарочито под првом династијом, враћене су многе пре тога пзгубљене провпнцпје. Државни извори умноженп су, а државно устројство пзведено много боље но пре тога. Зачеци тог устројства датпрају свакако још од Константина Великог, адије оно, после честих промена, нарочито за време преображаја, добило свој утврђени тип тек иод македонском династијом. Под њом су издати и списи, из којих црпемо оно што знамо о жнвоту наше средњевековне државе. То су списи Константина ПорФирогенита, познати под именом „ВабСХешд Т«2-4с" или "Ех&еак; ттј с (ЈсипХаСог гсе'5еш с (Ое саептопјјз аи1ае ВугапИпае) н г Пед1 гсог Уеџсстмр", које је написао за снна Романа. За то мислимо, да је овде место, да испунимо обећање, које смо одавно дали, да проговоримо о државном устројству те царевине, и нарочито о њеном облику владавпне, најзнатнијпм држав. властима, управној пбдели, Финансијама и војсци. Цар и његова власт. Наша средњевековна држава бнлаје, као што бисмо данас реклп, неограничена монархија. Но не у смислу старе римске империје, у којој су императорп, газећи бестидно божанске и људске законе, обожавани још за живота, и у којој је државно право учило, да „император не подлежи законима и да је воља императорска закон." Те су одредбе истина ушле и у Јустпнијаново право, па и у ону збирку закона, коју је издала македонска династија иод именом „Василике", алп као проста историјска предања, а не као позитивпе одредбе. То се види из тога, што су, у исто доба кад и Василике, издати други закони о владалачкој власти. Тако гл. 2 збирке познате под именом ' Епагсеусоутј то€ роџог (Повратак закону), говорп о дужностима и правима владаоца у 12чланова. Чл. 1 вели: „Владалац је чувар закона, опште добро свију иоданика. Он не казии по антипатији нити награђује по симпатији, већ ирема заслузи, као оно судија при утакмицама." Чл. 2. вели, да је циљ владалачке власти „да својом добротом буде штит и чувар постојеће државне снаге, да непрекидним трудом тежи, да оно што је изгубљено поврати, а мудрошћу, праведним победама и путевпма, да задобнја оно шго се нема." Чл. 4. наређује опет : „Владаоцу је дужност да брани п одржава пре смега оно што је пнсано у Св. Писму, за ти г

оно што је проглашено као догма (начело вере) на 7. вас. сабору, и па иослетку оне римске законе који су признатп." На послетку чл. 6. даје владаоцу потпуну закоиодавну власт. Према томе члану могао бн се сваки запитаги, у чему се, битно, раиикују одредбе Еианагоге од одредаба рим. права у том погледу ? Шта значи обвеза владалачка, да извршује законе, кад их може мењати по свом нахођењу ? Какву практичну вреднос! имају дужности, које му прописују чл. 2. и 4., кад није било нн једне узакоњене устаноне, која би имала права, да испита, да ли су те дужности пспуњене и како ? Изгледало бн, да се у ствари може казатп, да Епанагога поставља више морална правила но браниче нротив самовоље. Да је, и на даље> владалац био онако исто неограничен као и стари римски император. Да је могао не потчпњавати се законима, јер пх је могао измеиитн. Даје неограничен у оном што хоће да уради, јер није било нпкакве властп, која би имала права, да му по■гражн о томе рачуна, посредно плп непосредпо. Међу тим, такво тумачење поменуте одредбе Епанагоге било би само привидно правилно. И сами модерни Устави не стављају несавладљиве препреке произвољном вршењу многих права, ко.ја се владаоцу дају. По тим Уставима владал&ц има права бирања министара. Ко ће га спречити у том, да не избере најнеподесније за то ? Има право распуштања скупштине. Ко ће га спречити, да непрестано не распушта скупштипу ? Има право објаве рата. Ко ће му стати на пут, да објављује рат кад не треба ? Има право уговарања мира ? Ко ће му забранпги да закључује бесчасне и шкод љиве уговоре ? Има неограничено право распуштања скуиштине, а у Уставу се не налази записан ннкакав начин подесан, да предупредп ликовање самовоље или сукоб између владаоца и парода. Ове две опасности отклањају се само, ако владалац има толико увиђавности, да се управља но јавном мњењу у својпм пословима. Но увиђавност и јавно мњење не стварају се никаквим Уставом. Кад постоје, они постоје п без Устава. А кад их, на несрећу, нема, онда најуставнпја владавина пропада или постаје жалосном комедијом. Уставна монархија стоји у томе више пад неограниченом монархијом, што умерава силу и тежњу за самовољом. али је пе уништава иотпуно. Једини свемоћни лек против ње јесу увиђавност носиоца државнпх власти и јавно мњење народа Овако је јавно мњење ограничавало донекле и нашег средњевековног владаоца у неограниченој употреби његових, иначе нестешњенпх права. Али, да ли је постојало јанно мњење у средњем веку?