Просветни гласник

говој унутрашњој омашци, најиоузданије води његову моралном исправљању и усавршавању. Овакво оцењивање, разуме се, није лак иосао и мора се вршити са нај ■ већом пажњом, да се не би ноколебало осећање правде у разреду. Редак је доиста случај, да су сви ученици, при истој погрешцн, подједнако криви и сами ученици то знају најбоље. С тога наставник, кад се већ не може другчије него мора да казни све иодједнако, треба да одређује мању казну и да том приликом изјави, како он сам увиђа да нису сви подједнако криви, те да тако ублажи осећање окривљених. Најтеже је, али у васпитању најважније радити и удешавати своје понашање и постунке према ученицима тако, како ће се они привићн добром понашању и реду као једној потреби, без које се не може ни замислити живот у друштву. Врло је важно правило, да казну, по правилу, не треба изрицати одмах на месту и одмах после погрешке. Наставник мора, пре свега, сам да промери погрешку према њезиној унутрашњој природи , да мирно саслуша сва извињења ученикова, не упуштајући се у дугачка објашњења и испитивања и не дајући му маха за срачуњено оправдање. Овако радећи, наставник ће не само увек владати собом, што је врло потребпо за правилно одмеравање казне, него ће избећи журење, које води по гдекад жалосним последицама, јер се често пута на први поглед сурова погрешка, после пажљивијега испитивања, покаже или као неспоразум или као проста омашка, а понекад ни једно ни друго. Осим свега овога, наставник може , на овај начин, запазити и сузбити на време једва замишљену лаж. Изузетни случајеви, у којима се мора одмах приступити кажњавању, своде се готово искључно на пркос, дрскост и безочност, али ученици, који чине такве погрешке, већином су таквога владања, да су у очима свију својих другова достојни казне, те је с тога и наставник у мањој опасности да се огреши. Па и тада ваља бити врло опрезан, јер често бива да се као пркос озиачи што је само забуна, невештина или иначе на незгодном месту или на необичан начин показана зла воља. У оваквим је ! случајевима само стрпљење наставниково ј кадро не само обезоружати ученика, него нросвктни гдаоник 1893.

још и пробудити у њему живу захвалност према наставнику. који је знао утишати о^пор у срцу његову и са озбиљношћу пуном љубави ублажити излив његова иеправилно управљена осећања. (Наотавиће се) ГРЧКА ДРЖАВА И ЊЕНЕ УСТАН08Е У СРЕДЊЕМ ВЕКУ *) МА^ЕДОНС^А ДИНАСТИЈА (једна књнга из папаригопулова дела : „нсторија грчког народа") Неколико речи у напред. У нретходној књизи впдели смо, да нокушанп релнгпозни преображај није имао успеха. Но, оиет за то, ие може се рећи, да није бнло баш никаква успеха.

*) Госиодине уредничс, Модим Вас, да приложенн иревод штампате у „Просветном Гласпику," аво то простор допушта. Користим се овом приликом, да у неколико речи изложим, како је и за што постао овај превод. Остављам на страну политичке и практичке разлоге, са којих нам је неопходно нужио, да се упозначо са историјом једног парода, с којим ћемо у скоро морати стајати, раме уз раме, на брапику наших заједничких интереса. Задржавам се само на Факту, да се многе појаве у историји нагаег народа и љеговог права, не могу иди никако или бар не потпуно објаснити, без знања грчке средаевековне или византијске политичке и правне историје. Има доста дела на модерним, западним језидима, из којих се може онај који би их изучавао упознати и с једном и с другом. Ваља ми напоменути, с једне стране, дела Гибна и Фиплеја и, с друге стране, Крумбахера, Хопфа и Дахарију од Лингептала. За нас је најважније дело овог последњег. У том је делу изложена историја римеко-грчког права, поглавито нриватног и кривичног. Драмвно нраво додирнуто јр само у предговору, а за појединости уиућује се читалад на Гибаа и Папаригопула. Ту је наиомену поновио Дахарија и у најновијем, трећем, издању његове књиге, од год. 1892. Може се, дакле, још и данас тврдити, да је овај одељак Папаригоаулове књиге, пеопходно нуждае за оеог, којп жели да се упозна са византијским државним правом. То је био узрок, да сам прво прочитао Папаригопула, а после са т. Мусикосом, тумачем грч. послансгва, мојим учитељем грчког језика, и иревео овај одељак његове књиге. Мисдим, да нисам погрешио и да ми је дужпост, да оно дгго сам научио из овог одељка Папаригопулова дела не задржим само за се, и за то Вас модим, г. уредниче, да и Ви, штамнањем озог превода, доприеесете томе, да се и други њиме користе. Примите, г. уредниче, уверење о мом одличном штовању. 17. новембра 1892. г. Д-р Д. Т. Мијушковић проф. Вел. Школе. 7 •