Просветни гласник

ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК

Вр. 3.

XIV.

<•>*

ЈОВАН БОШКОВИЋ 19. фебруара 1834.-25. декембра 1892.

На догађаје се гдеда с разних гдедишта: једиима онп доносе несрећу а другима срећу. Годнпа 1813 таке је судбе. За поднтпчку слободу српскога народа она је — песрећа, јер је угаспда И ону рулен, која је почела рудети на српском небу од годпне 1&04. За књижевност пак она је — срећа, јер та несрећа — губитак подитичких тековпна — нагнада је п Вука, да остави своју домовину и да дође у Беч. Његов долазак у Беч учинпо је њега одем новије српске књижевпостп. У Бечу су тада издазпле једине српске новине, а у њем беше и некодико српскпх породица од угдеда п од утидаја. Обоје је значајно по Вука. Породице су га помагале, а „Српске Новпне" биде суузроком, да се упозпа с Копитаром, чије мујепознанство добро дошдо. „Рођеа на сумеђи двеју сриских краљевина, Србије и Босне, он другим очима гдедаше на сувремепе народне ствари, него већина дотадашњпх књижевнпка српскпх и сдовенских", с тога се и први његов рад (у Срп. Новпнама 1813. год.). „0 паду Србије" рачдиковао од осталпх радова и у језику, те је привукао на се пажњу Копитара, тадашњега денсора. Овај зажелп упознати се с њим. Први састанак пзазвао је други, други трећи — п после неколико састанака зближе се ова два ведика ума : Вуку је требало да нађе човека, који ће га упутитн, да пође правнлннм иутем, а њега је нашао у Копитару; збдижење њихово учинидо је, да нам Вук изнесе оно, о чем се није тада можда ни сањило — прави српски језик с његовим народним умотворинама. Године 1814. пзда наговором Копитаревим збирку народних песама, које је, како вели, „донно у глави",под натппсом „ Мала аростонародта Славено-сербска аеснарица" , а за тнм „ Писменицу србскога гезика", о којој Копитар проговори у \У1епег А11°етеше Б1Мега1иг-2еШт§ 1815. год., да би једно обратио просветни 1'ласник 1893.

пажњу и других на Вука, а друго подстакао овога на даљп рад. Успех је бпо постигнут. На том се ппје стало, Вук оде у Срем, и у манастиру Шншатовцу проведе неко време бележећи народне песме. Плод тога пута била је друга свеска „Песнарице" 1815. год. А после овога посла предузе с Копптаром израду српскога „Л.експкона", који беше намењен да буде „тријум® над свима непријатељима сриског језика". 1 ) Израда је намени одговорила. „Рјечпик" изиде 1818. године с другим издањем српске граматике. Ово је било довољно, да истакне Вука, али и да створи јаку странку противу њега. Дотадашњи „славено-сербски" језик био је камен спотицања за многе; они се не могоше њега отрести, у њ гледаше као у светињу, као у нешто надземаљско, а у језику чисто српском назираше јерес. Ни његов правопис не беше им у вољи, и он их је туђпо — та ј беше им у грлу ! Вуково сдободно писање у „Рјечнику" није им годило, те им је то добро дошло у борби против њега. Вук је био готово усамљен у српској литератури. Да не беше Копптара, да га онако не дочекаше пријатељски у Русији — можда би и поддегао; ади овако стао је чврсто на браник својих начела. С номоћу Копитара радио је то и преко Давидовићевих новина, а и сам је Копитар у њима под потписом „Љубибратпћа"' 2 ) настојао, да се Вукове идеје осгваре. Вук се са свим одао свом послу; стојички је сносио и беде, које га стизаше, тешка је срца дочекивао Божиће с децом својом, не има') Гласник срп. ученог друшгва 75., стр. 252. До сада објављена преписка између Добровскога и Копитара, а нарочито нисма Вукова Л. Мупшцком дају лепа градива за постанак тога „Рјечника« ; она нам пова8ују: каки су били помагачи Вуку Конитар и Мушицки. Сем тога ово је деп материјал и за Вукову биографију, коју на жалост још немамо потпуне у нашој књижрвности . И данас је још Кулаковскога раснрава о оцу новије сриске књижевности најопширнија! Наје ли то зазор и срамота? г ) Гласник 75., стр. 290. 19