Просветни гласник

146 јопаи

јући ни Фунте меса '), ади ипак ие суста у раду, што сведоче „Српске Новине", збпрке песама (од 18213. год) и даље, „Даннца" и друго, Његон отворени рад, на и иски већ опажени напредак, јер наста и колебање међу његовпм противпндима, није могао остати п без јавна отпора До 1828. годппе било је ровења са сваке стране, било је и препона и сваких невоља, што се из писама Вуковнх Мушицкоме иајбоље види; алп јавпе, путем штампе, полемике као да не беше. Те године уста Светић да окаје свој грех, што је догле п по које ј употребпо 2 ), а п да обрани српско-словенски од здравога српскога језика. Тако 1828. штампа своје ,Ситнице Језикословне", иза којих 1832. год. изнде п забрана, да се не смеју у Србију уносити књиге штампане Вуковим правописом. Вука ни то не заплаши ; он је и даље путовао прикупљајући градиво, иа и издавао. У то доба пада четврта књнга његових Песама (1833.) и Пословице (1836.). Тек после 11 година неуморна рада нађе за вредно и да одговори М. Светићу. Одговор његов пзазвао је Светићев Утук, овај опет одговор на Утук, на Утук II., па Пвсма владици Платону, па Утук IIIИ та заоштрена писмена борба, борба за начела, коју је Вук водпо с Фактима у руци, а уз то с пуно логике, досетљивости и опггрпне, као да на један мах преста. Вуку пристнже у помоћ даровита млада снага, коЈа је још 1845. године показала дара за те ствари. То беше Ћуро ДаничиК са својим „Ратом", којим 66 извојевана главпа битка. Он одмени Вука, пустпвши овога да ради на нрикупљању грађе, а он узе да се бори с протнвницима. И Даничићево спремно перо моћно је било да порази Светића, а за тим и В. Лазића. Победа је бала на Вуковој страни, али је још двадесет година ваљало војевати. Уз пркос тому, што је Друштво сри. словесности тражпло да се скине забрана са књига писаних Вуковим правописом, она се пооштрп 24. марта 18- јО . и 14. апрпла 1852. Али се тиме ништа не постпже. Вук је добивао све више и више нристалица, међу њима је већ био и Бранко да песмом шнри Вукове идеје. Даничић не заста, пошто је ућуткао противнпке; његово поље рада у главном беше — зндање зграде научне „на темељу, који је Вук ударио, и х ) »Вјерујте меии, да на Божић нијесам ииао за што купити фунте меса, а камо ли печенице ! Мислећи, који је онда дан, а гледајући на; ђецу м >ју, плакао сам као лудо дијете ! Све, што се могло продати или заложити, заложио сам или јраспродао, сад не знам шта ћу чинити с жеиом и с троје пејаке Џце. Зимно доба, а дрва нема, љеба нема, а новаца нема' 5 пише Вук Мушицкоме 29 декембра 1825. године. Гласник 75., стр. 302. 2 ) У додатку к 5. бр.Срп. Новина од 1821. је Светићев »Одзив« на »Ар«у Шишатовачку« и у том свом нрвенчету употребљава ј : Твојом и т. д.

са изврсном грађом, коју прибра отац новије српске књпжевности". Његова „Синтакса", „Облици", „Основе", »Акценти" најбоље за то говоре. Његов научни рад нашао је међу нристалицама Вуковим и популаризатора, „који су понародили његово учење, који учиппше те оно посга схватљпво и разумљиво за ипоге" и којп су ширењем многих кориснпх знања у народ из науке о језику српске, словенске и у опште, учпнили, да су и последње сметње пале, што пречише општу уаотребу Вукова правописа. На врху тих иоауларизатора, први међу првима беше недавно преминули министар просвете и црквених послова Јован Бошкови%, ком, уз нрппомоћ других, хоћу да посветпм ове ретке, да огдедам оцртати његов целокупни рад, како бпсмо могли по могућности добити што потпунију слику значаја онога човека, ком и писац овпх редака дугује захвалност као ученик његов. 1. Било је једно врсме у нашој књижевности у обичају доносиги на крају сваке књиге имена претплатника. Оиа су за нас сада иптересна, пнтереснија можда но што су некада била, јер из тих имена читамо и слику онога времена. Мп из тих пмена дознајемо, да Је трговац п занатлија био не само читалац већ и издавалац — једном речи љубптељ књпжевности — нарочнто првих десетина овога века. И баш тада, када је занатлији бпла мила српска књига, када је био п покретач и носилац, „ у оно старо срећно доба муниципалнога живота слободних краљевских варошп Угарске", како вели Полит, родила је Марија своме мужу Стевану чизмару сина, ком беше суђеио, да као књижевник и интелигентан човек с друштвом својим крене даље мисао, коју је водио дотле већином сгалеж његова оца. Тај син беше Јован Бошковпћ, рођен у Новом Саду 19. Фебруара 1834. године. 1 ) Старином је био из Великога Бечкерека, а од славне породнце Зо1 ) БиограФИ нису били сложни о години његова рођеаа. Сад | о том не може више бити сумње, јер су преда мном аутеатичаи извори. Новосадски листови приликом смрти Бошковићеве донеше годину рођења 1833., Сандић у Летопису додаде и 19. Фебруар. „Виђгоушк" у краткој биографији ставља 21. Фебруар 1834. Остали, и ранији и садашњи, биограФИ стављаху годину 1834. Само је »Србија" бр. 97. ставила тачно — 19. Фебруар 1824. За ово има доказа: Ова се годипа подудара згодно с годинама његова учења у гимнисији; за ову су годину г. Ст. Тодоровић, друг и вршњак Вошко"ићев, као и г. Туроман, ком је покојник причао; а најглавнији доказ, који ми саопшги уредник »Стражидова* г. Јов. Грчић, је у том: да је стари нарох новосадски Балта загледао у црквене протоколе и нашао, да је »Јован Бошковић сиа Стеваиа и Марије рођен 19. Фебруара 1834.« Накнадао ми јавља и госпођица Деиосава, сестричина покојникчва, да је међу заосталим хартијама нашла и крштено нисмо његово. И у њем стоји дан рођења — 19. фебруар 1834.