Просветни гласник

162

ЈОВАН БОШКОВИЂ

41., 49., 51., 53., 114. 115., 116., 119., 127. и 136. И овде је питање јесу ди све Бошковићеве. Малетић у Грађи срп. нар. позоришта на стр. 180. веди, да је у бр. 8. реценсија на СуботиКева „Звонимира " и да би рекао, да је „г. Јована Бошковића", мало даље на стр. 184. узима као поуздано, а на стр. 188. вели: „Ово је само као допуна краткој али депој рецензији г. Јов. Бошковића." У бр. 23. изишла је реценсија на МалетиКеву трагедију „Михаило цар бугарски "; Малетић је целу наводи у поменутој „Грађи" (стр. 195.=19У.) с напоменом: „Ево шта је о њој познати крнтичар Видочдана г. Јован Бошковић у бр. 23. рекао". Поуздано се може тврдитп, да је и реферат Банова „Лазара " у бр. 30. Бошковићев; у овом нам реФерату у уводу. говори и о ранпјим косовским драмама п изриче позпати суд о свпма, па дакле и о Милутиновића „Милошу Обилић". РеФерат је овај придично велик; он је изазвао одговор ппшчев, на што је Бошковић одговарао у броју 35. с потписом „Редовни известитељ нашпх позорпшаих представа". У 40. броју је и други одговор „Известитеља позоришних представа". М. Јовановић у свом „Погледу на драмску дитературу о Косову" (Гдас XVIII) на два се места дотакао Бошковићеве реценсије о Банову „Л.азару", замерајући што је ставпо Стерпјин „Бој на Косову" пре Милутиновића „Обплпћа" и што се чуди Мпцкпјевићу, којп је устунио Симину „Обилпћу" друго место међу најбољим драмама сдовенским. Јовановић нам не веди, где је та Бошковпћева реценспја штампана! Без сумње мисдн на ову у Видовдану. Одступисмо од хронодогијскога реда у неколико, да бисмо у везу довелп све позоришне реценсије, а сада се враћамо опет у годину 1863. На самом почетку ове године, а у броју петом Видовдана штампана је оцена његова (с погпуним пменом) на четврту књигу Вукових аесама (1862). Већи део своје оцене иосветио је мислима о народној појеспји, а то су, као што он веди, „мислг оних књижевника, који су испитивали шта је у српској народној појесији зау.зпмало и туђе духове, која управо, као што видпсмо, није појезиЈа само „простнх људи" него целога народа, опако од придике, као што се код других народа умотворпне највећих духова у народу зову народнг, то јесч цедога народа". Српском народу те песмс више вреде: оне су не само израз онога што сав народ држи за лепо и узвишено, него оне од старина будпјаху свест народну и иосташе велика потпора народности. Њихова је заслуга и што су истисле „сдавеносербски" језик из паше књшкевности, а п што су оне даде нов праиац садашњој вештачкој

нојеспји нашој. Две три речи најзад рече о издању ове Вукове књиге и истаче посвету Вукову кнезу Михаиду. Ове године изишда је и прва свеска његове српске граматике под натнисом „Извод из сраске граматике својим ученицима саставио Јован БошковиК, ирофесор сраскога и руско-словенског језика у државној београдској гимназији. Свеска 1. (У Београду, у државној штампарији 1863. 19. стр. па 8-ни). Овај је извод доживео седам пздања; седмо је изишдо 1878. године (на малој 8-ни 24 стр.). Све до изласка на свет Новаковићеве „Српске граматике" бма је у школи уџбеником. И ппсац ових редака прво своје граматичко знање у гимнасији попрпао је из овог извода, који се одликује краткоћом, јасноћом и прецизношћу. Преда мном је прво и последње издање; ово је у неколико прошпрено. И једно п друго састављено је у пптањпма и одговорпма. У првом је приступ од седам питања, а друго има једанаест: чему нас учи граматнка. шта је закон у језику, о правилностпма и неправилностпма у језику и шта вреде изузеци а шта погрешке — јесу додана питања. Први део „Најгдавније из науке о гласовпма" (у седмом „Гдасови српскога језика") прошпрен је такођер с додатком о зеву и јотацијн (питања 30. —32.). Други део „Нешто из науке о постајању и значењу речи" (у посдедњем „о постајању и значењу речи") нпје увећан, ади и у њем, као п у првом делу и приступу, има неких измена и допуна као и рашчлањавања у два нитања. Треба номенути, да је у првом издању израз „сагласно" место доциијега „сугласно"; даље да су предлози, који захтевају други падеж, у посдедњем издању удешени као у синтакси му т. ј. распоређени су по значењу у групе. У првом је издању писао, да је Ћирпло удесио ћириловску буквицу, „онаку, каква је у црквеним књигама и у другим књижевним старинама" (стр. 3.); а у последњем веди: зове се за то ћиридовска, „што се мисди, да ју Је свети Ћирило удесио*.... Прво издање његово има да тврдом б одговара п и ф ! (стр. 6.) У последњем издању додаје као изузетак, што глаголи на јети у нрилогу пређашњега времена имају је место ије: видјевши, разумјевши, разббљевши се, и тако даље. У том истом иитању узимао је пре, да но јужном говору нридеви и заменице, које се као прпдеви мењају, имају у другом, трећем, шестом н седмом падежу множпне и шестом једнпне: ије (м. и): добријех, добријем и т. д.; а доцније вели: да се поред добрим, добрих, добрпма говори и добријем и т. д. Али после непчаних гдасова правилније је рећп са и (него са ије), на пр. нашим, туђнх,