Просветни гласник

ЈОВАП ВОШКОВПЋ

163

мојпма. Прво нздање има 61 питање, а последње 70. Друге године, а то је 1864., изишла је друга кпига ,Извода из сриске граматике", управо ирва свеска друге књиге, а друга је свеска изишла почетком 1865. године. У обема овим свескама реч је о четвртом делу српске граматике, о синтакси. Она је добар и прегледан извод Даннчаћеве „Синтаксе", а удешен за гимнасију. Њеним је изласком поиуњена велика празнина, јер школа њом доби добру граматчку уз његов пзвод а и Даничићеве обдике. Тим ШК0.1СКНМ уџбеницима чини се и нрелом, Вуков рад иочиње освајати, а они још и ирипремати, да 1868. године увођење Вукова иравоииса могадне потпуно освојити. Како је појава овога дела још у оно доба примљена била, нека потврде саме речи без сумње уредника „Виле" (Ст. Новаковића), које изрече у трећем броју Виле од 1865. године, —Оне гласе: „Неки дан изађе овде свеска друга „Српске Синтаксе" стр. 97.-212., која је део други „Извода из српске граматике " „Прво и прво ваља узети на ум, да је г. Ј. Бошковић човек који се у овим ствармма добро разуме и да пма она спстемска и темељна знања, која се за Филолога ишту. То је од 1855. године па амо осведочио многим ситнпјим мањим пословима и реФератима, у „Седмици" и иначе у часописима, и за теорију п за практично употребљавање. А друго је за препоруку, што се у својим нословима држао поглавито Б. Даничића, којега су пословп издржалк критику главног садашњег заступника Филологије словенске Ф. Мпклошића. А коме је год од књижевника драго да облада системом овејаног народног говора, која ће једина имати будућностп у нашем одабраном и класпчном слогу, тај неће заман потражити иознанство ових књига, јер су заиста употрсбљпве. За трећу свеску, у којој ће бити свршетак еинтаксе, стоји да ће изаћи „кад настану боље прилике". — Овај трећи део (т. ј. сложепа реченица, јер је у овим само наука о падежима) чекао је на боље прплике све до смрти. Па и у његову програму за издање „Скупљених Списа" као да не стоји продужење. Ту севели: Књига IV свеска 7 и 8. Извод из српске граматике (популарно). 8-мо издање Гласови, Облици с основама. Реченице. (Издање 1 до 7. од 1863 до 1878. Српска синтакса 1864.) Градећи пзвод из Даничићеве „Синтаксе", Бошковић је имао на уму школу, у којој се предаје, с тога је узпмао главнпје а понегдеје и Даничпћев тежак стил упростпо. У Данпчића су предлози код поједпних падежа удешени по азбучном реду, Бошковић их је пак уредио по значењу у

групе. Тако у једну је групу ставио: без, осим, кром, разма; у другу: близу, до, код, крај (полаг), поред, у, чело, у очп, на домак, на измак и т. д. Примере је такође махом узимао из Даничића, само је његове прпмере, писане „јужним" говором обртао на екавскп, а негде је и туђе речи замењивао српскима, као на пр. место „на конаку", у њега је „на ноћишту". Из ове прераде, да је тако назовемо, провирује овде онде и његова тежња за исирављањем н чишћењем језика од неправилнооти, истичућп у напоменама грешке, нпр. у напомени 19. велп: „Дакле: Сриска Историја, а не Исторпја Срба"; цар руски (или цар свију Руса) а не „цар Руса"; или нап. 35. „како предлози не стоје нвтда пред савезима, то је погрешно речено „без да" (место а да не, да не и тако даље). 0 првој је свесцп «Извода", а о пздању од год. 1867. проговорио Љ. Каравелов у Ж. М. Н. Пр. 1868, си. јунској, нагласивши потребу практичие граматике. Уједно приказује и његову „Српску синтаксу" од 1868 ш 8° 34. Бпће без сумње овде нека забуна. Године 1864, а у бр. 36. Видовдана под знаком □ белешка је Бошковићева „ У Београду на Благовести ". Приликом Даничићева пзбора за руског академика доносп „списак дојакошњих његових књижевних иослова" и то 12 на броју, с напоменом, даје сем тога радио и по разнимнаучним часописима. Година 1865. донела је једну Бошковићеву оцену, која се одваја од његова рада и залази у уметност у простору да говори „о стихпјама цртачким." Он пам је узео да прикаже у ЈВили бр. 49. „Цртапе слободном руком за арви разред гимназије. Од Стеве ТодоровиКа (у Београду 1865.)". Истакавши потребу учења цртања као и оскудицу у прегледалицама, прешао је на преглед саме књиге, исказујући и жељу, да што пре и насгавак угледа света. „Нарочито бисмо желели", вели Бошковић, „лепе човечје слике, наставу о препочињању с прпроде, о простим- сценама и композицијама, и прва знања о перспективи." На крају је проговорио о заслугама Тодоровпћевим. И овај чланчић, реФерат, неје могао пропустити а да не помене, бар у напомени. зашто пише: тачка и тачкаст (а не точка и точкаст). Ову је своју напомену уврстио и у „Скупљене Сппсе" св. 2. 263. Тодине 1866. о распусту годишњем поднесе Матици Српској реферат о Београчеву „Речнику,' који је био Матици поднео на награду. Други је реФеренат био Ђ. Даничић, који је при оцени био кратак, а оштар '). Бошковић се тако није задоЈ ) У мом описку »Књижевни радови Ђ. Даничића 1 (Кодо, 14. бр. од 18?9.) превиђена је ова лепа кратка стварчипа, 21*