Просветни гласник

ЈОВАН БОШКОВИЋ,

169

—2. под натписом „0 царинику, царини и царинарници". Од то доба државна служба не трпи „ђумрук, ђумрукџија и т. д.", већ замењује оним пзразима, које је Вук употребио, а Бошковић по том предложио у „Царинику". Када је Учено Друштио усвојило да прославља педесетогодпшњи рад својих живих чланова и намерио било, да прослави такав рад Малетића и Бана, одреде Бошковића, да на тој свечаној седници проговори о раду Банову. И он је своје казао, дао нам је добру биограФију, добру библиограФију његових радова, као и карактеристпку ових, покупио је и разна мишљења туђих научника о Бану, а нпје заборавио поменути ни његове радове преведене на туђе језике. Бана је оценио п као политичара и као књижевника. Овако израђена биограФија може служити за углед. На крају евоје беседе истакао је мисао, да смо ми, Срби и Хрвати, од свих Словена први билп, који смо још у XVI. веку почели радпти на драматској појесији, а даље навео је имена драмских писаца у новијој нашој књижевности, поменувши М. Јанковића не само као преводппка већ и као орминалнога писца, без сумње „Благодариога сина 1 ', што је, као што се зна, погрешно. За тим повлачи паралелу између старијега и садашњега доба и изводи, да је сада много боље за издање дела, јер има и толико друштава и издавача, који дело потпомажу да изиђе. Али још није довољно,' ни критика није оно, што треба да је. Да се овом доскочи, треба настати, ■ге на крају проноси мисао о петом одељењу Ученога Друштва, кроз које веје не само народни него и новији европски дух, што сведочи и ова прослава ова два ветерана, којп су «на књижевном пољу старији посленици и од овога друштва". „Као што је јесен нод нашим небом обично најлепше доба у години, лепше п од самога пролећа, тако и јесен вашега живота нек вам је лепа и пријатна. И као што задовољно можете гледати на прошлост, тако ведро погледајте у будућност. Дошавши сунцу на запад, дочекасте славу у нас необичну, која нек вам је срећна, јер бејасте неумории унапредиоци научнога живота и уметности, верни чувари образованости и развитка пунонадне омладине !" — овим речнма заврши своју беседу. Ова ]е беседа штампана у Гласнику 65., стр. 12 39. извода из записника. Опет нам једна година (1886.) пролази без икака књижевнога рада, а то је година, када је имао пуне руке посла као секретар Уч. Друштва, бранећи га. Те године притекло је у септембру месецу и ректорско звање, којеје школске 1886.-7. достојно вршио. Као ректор беседио је о св. Сави просветни гласвик 1893.

1887. године, дајући слику школе по своме схватању. Он нам у својој језгровптој беседп расправља „шта је народност, једна од првих крупних речи нашега времена, која у овај мах покреће свуЕвропу, па онда ....шта васпитање може учинити за унапређење сриске народности и родољубивог начина мишљења". Начело народности, вели у току причања, мора победити. Као год што сада заузимају горње место у цивилизацији и просвети лоза романска п германска, тако ће без сумње доћи ред и на лозу словенску. Али тада не мисли словенство идентично панславизму. Федерације би могло бити, али такве, која би свакој грани у току повеснице развијени народни живот обезбрижио као државни живот. «С тога за Федерацпју неје нотребна нн промена државне везе, него само да народи дођу до потпуног уживања својих права". За споразумевање морао бп се изабрати један за једнички језик међу словенскпм, а то је руски ; овај би за кратко време раскрилио свакоме и обилату књпжевноструску - '. Тако је замислио Бошковпћ Федерацију словенску! — „А како би се срнски дечак п младић наставом — васпитањем упутили, да своју отаџбину и српство воле, него све друге земље тако, да су готовп, кад буду људи, за одржање њихово да принесу највеће жртве, шта више, у крајном случају, да положе за њих п сам живот свој ?" Буђење народног осећања и неговање родољубивог начпна мишљења, нешто посредним нутем, учитељ пострзава науком о вери\ она пзврсно одржава народну целину и она је сама за се довољна да одржава народ у скупу. Говорећи тако о вери и њену значају, као наставном предмету, баца летимичан поглед на историју словенске цркве, дотичући се нарочпто Ћирила и Методија. Други наставни предмет, „којим се народна свест може особито пробудити и унапредити, који је управо острог, бедем, и заштитна светиња народности" јесте језик. У језикује најјачавеза некога народа и у гајењу језика нешто, чим се народност најјаче унапређује. Наставник да нодстакне и унапреди народно осећање, треба да гаји матерњи језик чим год може. Њему нека је усгупљено часно место међу наставним језицима. Врло лепо наглашује, како наставник треба да истакне особине српскога језика, којима се одликује од осталих словенских или туђнх језика. ,/Гу је право поље, где родољубиви наставник своје ученике може расналити трајним одушевљењем за свој рбд и народност". Изневши задатак наставника матерњега језика, прича нам о историји граматике почевши од Јов. Дамаскина у 8. веку па на овамо, оно, скоро исто само у изводу, што налазимо и у беседи од 1871.