Просветни гласник

176

ЈОВАН БОШКОВИЂ

матички термин УегћаШш — напремица! И писад ових редака захвалан му је за многи савет и упутак у том послу, док беше у дирекцији срп. држ. железипца као поправљач срп. језика. Једном приликом бесмо му г. Мих. Крстић и ја и у посету ишли, да нам бдагослови многе термине жедезнпчке. И он је то с пуно савета и учинио; вему се пма п захвалити на оним добрим странама „колскога регулатива". Па најиовији термпн у Угарској „круна,ш" потекао је од њега. А колико је још термина граматичких и других, који су се одомаћили, па се и заборавило на творца њихова! И с катедре је живом речју нроповедао чистоту језика а п поступно грађење српске терминологије. „У том не треба хитати, јер хитање би учинило опо, што и у браће Хрвата". Свакога предавања исирављао би по штогод погрешно у језику; свакога часа упућивао би у тај посао. тако да је Бошковићев ђак за годину дана марљива слушања могао толико уснети, да је свој језик знао добро и да је могао не само чисто писати, већ и друге у том поправљати. Такав беше он добар практнчар! * Лао приватан човек Бошковићје био омиљена личност. Његоиа сестра и пећаке могу најбоље причати, како је он био племенита и добра срца. „Гочово је цео живот породпци својој посветио, свако дело његоно било је испуњено добротом, љубављу и племенитошћу. Нп једним знаком није никад дао опазити да он што чпни из милости, него је увек тако поступао, да је изгледало, као да он то све мора чинити. Као да га сада гледам, пише ми г-ђица нећака покојникова, како после ручка и вечере задовољно проводп у кругу своје породице. Често би и сам помињао, како се тада налази врло срећан, када може са својима да прозбори коју искрено." Пријатељи и другови дуго ће га се сећати са његовпх лепих говора зачињених умесном шалом или каквом причицом; а највише његови пријатељи из Новога Сада, којима је шпао сваке године о распусту, да се одмори и разгали. А најмилије му је место његова одмора било Чеб у Бачкој, где је код свога од детињства друга и пријатеља Л.азе Дунђерскога и његове породице врло мио гост био. Са његове добре нарави и пријатности сви га особито поштоваху и вољаху, називајући га општим именом „наш ујка". Тамо би се у Чебу, као што сам говораше често, у свежем ваздуху и зеленилу потпуно опоравио, иа се тако чио и расположен враћаше на ново на свој посао. — Бош-

ковић беше у друштву узор друштвенога човека, средиште у коме бн био. „Па када тој природности у понашању и урођеној љубазности додамо искреност пријатељства и бескрајну оданост, онда имамо у рукама кључ да одгоненемо, зашто је Бошковић био радо виђеиа и омиљепа личност у свакоме друштву, зашто су га другови и пријатељи тако поштовали п волел.и" Ј ). Најбољи су доказ, колико су га ноштоваоци и пријатељи ценили и поштовали, они многи чланци о њем по смрти му. Новосадски пријатељи шта више и објавама објавише не само смрт, него и четрдесетодневни помен, који му даваху 6. Фебруара у Новом Саду. Баци његови, као и они наставиици средњих школа, којима је био члан или председник испитне комисије (а број је ових на 90), знају га добро као савесна проФесора. Његови се слушаоци радо сећају његова неусахла хумора и духовите досетке, којима зачињаше евоја предавања. А шалом је хтео да на нешто јаче обрати пажњу као и да слушаоци његови лакше и трајније запамте. Једном се приликом тако нашалио преседавајући на латинском. На питање проФесорово, како се латпнски каже „умр'о", одговори слушалац „тогћгв". А на то ће незаборављени Бошковић рећи: „Тако се каже само у кавани ири картању!" Смех је био готов, али и успех постигнут, јер ниједан од назочних неће се више преварити да латинско „шогШиз" замени каФанским „тогШз". Бошковић је био болећи не само према родбини, већ и према приЈатељу, другу, према свакоме. Најбоље карактерише ту страну његову случај, који прича г. Тодоровић: „Једном испратисмо до станице оболела Љзу Дуиђерскога. У повратку Бошковић се заплака и рече: „Бог зна, хоћемо ли још Л.азу видети". -XОво је само неколико цртица његове пдеменитости. Још би се доста и доста о том могло казивати. И његов рад није оним нанред исцрпен. „Црвени Ерст" могао би нам причати о његову раду за време српско-турскога рата, као и о његову заузимању да што више помоћи скупи од браће своје прекосавске. „Просветни Савет" знао би нам прииоведати његово заузимање за школу, а нарочито да добре уџбенике једном школа добије, он у њем беше два пут чланом. „Београдска Читаоница" и „Археолошко Друштво" нису без удела његова; у оба је био чланом управе, а у првом и потпредседником. Велика болница у Београду у историји свога ностанка бележи такођер Бошковића као члана и секретара оног одбора, ') Брааик бр. 14.