Просветни гласник

254

НАУКА И НАСТАВА

ност; жта више обратимо се едектрици, можда ће еам она иомоћи, да укдонимо ову тегобу. А шта је електрика ? Ово је без сумње једно крупно питање. Оно запима и људе изван међа уже науке. Већина не сумња да је електрика ту, да је има, она очекује опис, набрајање својстава и си!а ове чудне супстанције. За стручњака има ово питање најнре друкчији облик: Има ли у опште едектрике ? Зар се не могу едектричне појаве, и све друге да сведу на својства етра и тешке материје ? Ми смо далеко од тога, да одговоримо на ово питање са: могу! У нашнм нредставама игра за цедо ведику удогу едевтрика схваћена као материЈа. А у говору вдадају пошуно још данас свуда старе, свима даке, и нама на неки начин омиљене, иредставе о двема едектрпкама, које се привдаче и одбијају, и које као да су обдарене нематеријадним особинама да дејствују из даљине. У времену када су грађеве ове иредставе, сдаиио Је Љутнов закон гравитације своје најлеише трнумфе на небу; нредстава о непосредованом дејству бнда Је дака умовима. Едектрична и магнетна нривдачења биваЈу по истом закону, ио коме бпва и дејство гравитациЈе ; какво чудо што се веровадо, да се ове појаве обЈашњују најпростије , и да се своде на иосдедњи узрок, кад се претпостави сдично дејство из даљине и за њих. Дабогме да се ово ироменидо, кад у овом веку иридођоше и узајамна дејства између едектричних струја и магнета, која су дадеко много стручнија, и у којима играју врдо ведику удогу кретање и време. Насгаде потреба да се умнолш броЈ и иоирави начин дејства из даљине. При томе се све више губида нростоћа п Физична .вероватноћа. Иокушадо се да се то задобије изаадажењем оиштијих и простнјих обдпка, такозваних елементарних закона. Чувени \Уе1)ег-ов закон најзнаменитији је иокушај ове врсте. 0 истиности његовој може се мисдити што се хоће, ади укуаност ових тежња чини једну цедину иуну научне дражи; и ко јеједном ушао у њену чаробну обдаст, остао Је у њој ухваћен. Међу тим ако ударени пут беше погрешна стаза, онда је опомена могда доћи само од каквог ведиког, свежег ума, који стуиа пред појаве без предрасуда, који иодази од онога што је видео, а не од онога, што је чуо, научио и читао. Такав је ум бко Рагас1ау-ев. Истина Фарадије је сдушао да се каже: при едектровању неког теда уноси се нешто у њега, ади је он видио, да промене бивају само изван теда, а никако у унутрашњосги. Фарадија су учиди, да сиде просто прескачу тај иростор, ади је он видео да је за сиде од ведиког утицаја градаво, које. је у прескоченоме простору. Фарадије је читао, да

зацедо има едектрика, а препирадо се само о њихним сидама; па ипак је он увидео, да се дејства ових снла могу да оиипају, док о самим електрпкама није могао да опази иишта. И тако се обрте ствар у његовом схваћању. За њега су баш електричне п магнетне силе оно, што је ту, што је доиста опипљиво; електрика и магнетизам по њему су ствари, о чнјој се егзистенцији може преппрати. Аиније сила, како он зопе самоставне замишљене спле, стоје пред његовпм душевним оком у простору, као стања тог простора, као напони, вихори, струје, као ма што — то пи он није исказао ; ади оие су ту, утичу једна на другу, помичу и потискују тела тамо и амо, и простиру се, саопштавају једна другој импудсе од места до места. На замерку, како може иматп у празноме простору других стања до потпуног мпровања. могаше он да одговори: А је ди простор празан? Зар нас не гони и светдост, да зампслимо да је он нуи? Зар не би могао етар, који је носач гветлосних тадаса, бити кадар да прими на се промене, које ми зовемо едектричне и магнетне? Шта више, зар се не бп могао замисдити скдад између тих промена и оних тадаса? Не би ли светлосви таласи могди бити на нример уздрхтано кретање динија сида ? Довдо је од прилике дошао ГагаДау са својпм мисдима (са својим концепцијама), сдутећи. Није пх могао да докаже. Жудно је тражио доказе. Најмидији предмет његовога рада била су истраживања о свези између светлости, магнетизма и електрике. Дивни склад, који је он нашао, не беше онај, који је он тражио. Тражио је и даље, и само дубока старост ирекиде ове његове тежње. Од многих питања, која је он себи задавао, понављало се увек питање, да ди је едектричним и магнетним сидама потребно време, за њихно простирање. Кад нагдо начинимо један магнет едектрпчном струјом, да ди се н његово дејство одмах опажа на врло ведиким даљинама? Иди оно наидази најпре на ближе магнетне игде, за тим на даље и најпосде наиајдаље? Кад једно тедо наизменце брзо едектришемо и оделектришемо, да ди се онда мења и сида на свима местима у исти мах? Иди кодебања сиде бивају све доциије, што се више удаљујемо од тела? У посдедњем случају простирало би се колебање сиде као тадас у простору. Има ди таквих таласа? Гага<1ау није добио на ово питање никакав одговор. Па ипак је одговор на ово питање тесно скопчан с његовим основним мислима. Ако едектрнчна сила има тадасе, који се распростиру у простору независно од њихног извора, онда нам они најјасније доказују самостојност сила, које их граде. Да су ове сиде у простору непрекидне, нај-