Просветни гласник

282

»Тужно сам ишла у школу,, сазнајући своју немоћ, да помогнем бедној девојчици, и нребрајајући умом све те 'ужасне услове, под којима ваља ступати у борбу с незнањем маса, и само изглед школе, лица веселе деце и безбрижан дечји смех, који се чуо још до уласка у школу, мало разблажаваше тај утицај. 1-ог новембра. Време игра велик уулогу у животу наше недељне школе: пада киша — и 10—20 вредних ученица нема; једне није пустила мати, јер немају обуће, друге зато, што је обућа нова, па им је жао да је деца носе по блату...**) Ето, с таквим препрекама бори се харковска школа и такве су јој ученице. Зарада заузима прво место у животу им, па кад год долази у опреку с школом, школа мора да јој попусти. Зато су ретке, које похађају школу сваке недеље. Многе науче само читати, многе прекидају учен.е у половини. Или госпођа не пушта у школу, или се нема обуће, или је рђаво време, а обућа нова, или се има много посла. Пред Божић и Ускрс, кад модне радње имају много посла, у школу се не јављају најмарљивије ученице — шваље и модисткиње. Ну и онима, које је полазе ма и најкраће време, школа успева да улије у груди толико љубави према књизи, да им се у срцу запали огањ, који се целог века не гаси. У Двевнину Алчевске нашао је Абрамов један врло карактеристичан, у том поглоду, случај. Школу је похађала неко време десетогодишња девојчица; на један пут нестаде је. Отац јој, занатлија, није могао даље пуштати је на учење, извињавајући се, да недељом треба да му разноси рад по трговинама. Прошло девет година — и некадашња ученица, а сад већ девојка од 19 година, опет дође у школу: отац јој умр'о и она, ослободив се недељног рада, похита у школу, да настави тамо, где је пре 9 година стала. Редак пример и у интелигентним СФерама. * Сад, кад знамо ученице, уђимо у школу. Изглед ученика, први утисак, што га производе на вас, кад ступите у школу, биће највернија оцена наставничког рада у њој. »Кад уђе у неку школу — пише Миропољски — као да си ушао у јаму или у „смирителвнни домђ " : деца седе плашљиво, оборене главе избегавајући поглед учитељев, јер се боје да их што год не запита; млитавост у одговарању, плашљивост и нека задављеност ученика, на послетку нешто задушљиво, мртво и бездушно — хладно утиче на душу и уједа за срце. Ту су ученици — мученици, а учитељ — патник (ако није (1 извергт>«). 0 успеху не треба ни питатп. *) Мироаомскш, ор. сИ„ р. 31—34.

У такој школи не тражи ништа више, од учења на памет. Улазећи у харковску женску нед. школу — одмах осећате свеж утицаЈ духа јој; опште расположење јој као да вас електрише. Шест великих разреда пуни су ученица; свуда живахна лица, час радосна после добра одговора, час замишљена, да одговоре на питање што јасније; тамо се чује шкрипање пера, овдеписаљке; једни уче гласове, други сричу; ту долеће до вас нека Фраза из историје; тамо ученица живо распитује учитељицу, или уситељица напреже сву снагу да јој протумачи, како да реши пеки задатак из аритметике — једном речју, обухвата вас гомила разноврсних звукова и утисака, на први поглед без сваке везе, а у самој ствари строго сједињених у општем раду школском. Идете из собе у собу; једва ако обрате на вас пажњу: нема се времена! У школи свако има посла; време је скупо, сви су заузети. А како живо и весело иде рад —мили се човеку да погледа! Одјекнуло звонце — нромена занимања, одмор ! Зароморила разноврсна гомила ученица: једне иду на широко двориште да одахпу на слободном зраку, друге остале на својим местима да доврше рад, треће громко заговориле и воде спор о оном, што су ирочихале на часу; некоје учитељице састале се у галерији на другом спрату, друге у музеју, и разговарају се о потребама у школи; из дворишта пробија кроз прозоре весео, срдачаи смех дечји, а јарко пролетње сунце топлом светлошћу облива групе ученица, које трче, шетају се, играју се, смеју се и веселе се, као што се зна веселити само безбрижна младост... А кад треба опет наставити рад, мала Хаља (малоруски деминутив од Ана ), општа љубимица, као весела птица трчи са звонцетом. 0 првим ударцима разреди се напунили; све је опет у реду и рад се почише с новим одушевљењем..." *) Школа поклања највећу пажњу оним предметима, који су најнужнији ученицама: веронаука, руски језик (читање, писање и основни појмови граматике) и рачунање. Као што видимо, махом оно што даје и основпа настава. Ну у школи има група, које иду и даље, пролазећи течај руске историје, геограФије и природних наука. Ту се некоје ученице уједно спремају да полажу испит за учитељицу сеоске школе, т. ј. љубав према књизи и просвети прелази код њих у ексалтзцију, тако да напуштају сигуран комад хлеба у вароши и иду у сеосну школу, да гладују са осам (и мање) руб. месечно. Занимање у школи траје чстири часа, од 10 — 2; између часова ученице имају одмор од 15 минута. *) МироиолкС! ли ор. м4.. р. 79—80.