Просветни гласник

1ШСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА

283

Школа се не дели на разреде у нашем смисду т. ј. способнија ученица не мора седети у једном разреду годину дана и чекати, док мање способна научи оно, што она већ давно зна, па да пређу заједно у старији разред. Тако је данас у свима школама, и велико је питање, да ли је то добро што је тако. Харковска нед. школа поделила је своје ученице на групе; у свакој групи има 5 — 15 ученица, а свега група 25 — 30. Овака таква гомилица има две до три наставнице т. ј. у школи ради 60—80 (а кад кад и више) наставника и наставница (сви бесплатно). Таква подела у школн, где ђаци немају код куКе времена да се спреме за чаеове, и где треба у што краКем року што више научити — била је по школу Алчевске од преке потребе. Имајући под собом неколико девојаца, наставница, може са сваком појединце да ое занима на часу, т. ј. да је учи; за тим способна ученица може у току године проћи неколико група т. ј. непрестано прелазити из ниже у вишу; и напослетку, школа читаве школске године (чак у мају на свршетку рада) може примати иове ученице, јер располаже с довол,но наставничких снага, па, не сметајући занимању оних које су већ одмакле и прешле у старије групе, отворити течај макар и за једну и почети с њом од азбуке. Испита у школи нема никаквих, јер свака наставница зна своје ђаке у прсте, па их и сама преводи у току године из ниже групе у вишу. У школи нема ни награда ни казни. Улите ученику поштовање према себи, и он, љубећи и поштујући вас, стараће се да не уради нншта, што вас, као наотавника, вређа. Један ваш поглед биће му доста. Ко год учи, себи учи, испуњава своју дужност — па зашто да га награђујемо 1 Школу похађа сваке недеље лекар. После часова, ученице, које имају времена, иду у стан г-ђи Алчевској, где их вредна старатељка учи уз гласовир црквеном појању.*) *) Шкода нема управитељке ; г-ђа Алчевека је само старатељка (попечителгаица). Заводом управља одбор од четири лида, који бирају наставнице на годину дана. Међу учитељицама нема старијих и млађих. виших и нижих — сие су равне. Све што се ради у школи није израз нечије јединичне воље, већ воље свију наставнпца. Свако нитање расправља се на педагошкви седницама, које се држе 3—4 пута месечно и ко.је похађају све наставнице, па што се ту реши. то важи као закон за школу. Ту се читају извештаји о напретку школе, претресају се сва важнија педагошка питања, воде се расправе о свима новин књигама, које се појављују у педагошкој и народној књижевности и т. д. Наставнице воде Педагошки Дневпш , у који записују све утиске из школског живота. Тај Дневник послужиће будућем историографу школе као најдрагоценије градиво. Педагози, који имадоше прилике да га виде (као Миропољски и Абрамов), говоре о њему с вајвећом хвалом. Наставничка књижница спада у једну од најлепших учитељских библиотека у Русији.

Важну улогу у законском раду играју иед агошки музеј и библиотена јој. Они представљају, вели Абрамов, мало те не једину потпуну збирку народне и дечје књижевности и школских учила у целој Русији. Ови важнији модели из природних наука, све што треба за очигледну наставу математике, Физике и геограФије, све се палази у школском музеју. Из путовања по великим градовима културних западних земаља, из борављења у Паризу и Лондону, из честих посета у престоници г-ђа Алчевска никад се не би вратила у Харков, а да не донесе на дар педагошком музеју своје школе све што је видела да је најбоље у кабинетима школа тих великих градова. Музеј је без сумње важна ствар, ну библиотека је по интелектуални развој ученица још важнија. Ту се оне састају на читање, ту се шири оно, што се у школи научило, ту се воде читаве дебате о прочитаном, ту пишу ученице реФератео оном што су чуле**), једном речју, ту се ради оно, о чему нико не би могао ни сањати да се може радити са шваљама и праљама.*) Начин наставе у харковској нед. школи, напредак ученица и рад учитељица у њој, изазва дивљење педагошког света на носледњој светској изложби у Паризу. Стручњаци нађоше у њој нешто са свим ново. Алчевска доби две златне и две сребрне медаље, да награди четири своје најбоље наставнице. * % ^ Ако харковска тикола нема ни испита, ни раздавања награда, она има нешто, чега ми немамоима божитњу јелу(елка). Тај лепи германски обичај паљења свећица на зеленој јели раширио се даиас по читавој Русији. Почетком овог столећа, ретка кућа у Петрограду имала је јелу па бадње вече, данас је ретка и најсиромашнија, која је нема. Шта нам може лепше представљати обнављање живота у природи, шта нас може боље подсетити на победу сунца над мраком, топлоте над зимом, од лепог дрвета, зеленог у мразу од 25 — 30 степена ? Наши божитњи обичаји лепши су од руских; Руси не уносе зламе, не пале бадњака, не секу божитњет колача, не ломе честнице, не поздрављају огњем из нушака светли празник бога светлости ; све,га тог **) Један пример даћемо у идућем писму. *) Год. 1884—5, од 325 ученица служидо се библиотеком 221, које узеше на читање 1,598 белетристичних и 265 научних дела т. ј на сваку ученицу долазило је више од 7 забавних и више од једне научне књиге. У средњу руку издавало се сваке недеље 53 књиге прве и 9 друге врсте. Кро^) пет година (1889—90 г.) број изданих на читање књига скочио је на 2752, од којих 2138 забавног садржаја. У средњу руку, сваке недеље издавано је по 102 књиге. (ЛбрамовЂ, ор. сј4., р. 14).