Просветни гласник

284

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЋ

није у њих; ну да ми имамо још јелу — наша божитња слава била би лепша и иотпунија. Јела је божитња лоезпја. Па кому је она нужнија од тих «увређених и понижених", које имају тако мало поетских тренутака у животу. Г-ђа Алчевска морала је, као идеалисткиња, као женскиње срца, запазити велики значај поезије и по ученнце своје школе. Родио се Вог мира и љубави, иа нек буде бар за часак весело на души тим представнпцима борбе у"животу. »Не одузимајте од бедних, пише Христпна Даниловна у свом Дневнику, права макар на мрвицу поезије, допустите им, ма изретка, да постану људи, да се узвисе душом над оним блатом, које их окружава; та ће их поезија спасти од миогог; дајте им да одахну и да забораве на тешки рад у светлој школској атмосФери. Поезија је учитељица моралног живота 11 . У име те поезије наставнице харковске школе приређују јелу; „Огромно, зелено дрпо, пише Алчевска, осветљено стотином разнобојних свећа и Фењера, украшено венцима вештачког цвећа, обухваћено златним китама од артије, начичкано позлаћеним орасима и јабукама, разноврснпм стварчицама и кутијама с посластицама. Дрво стоји у позлаћеној кади, пуној разиих ђакопија, као да је израсло из тог иримамљивог земљишта тако лепо и сјајно. На врх вршка му стоји старац — стара година, а с једне гране лети анђео — нова". Радост је неописана. „Треба видети, наставља Алчевска, у онај тренут, кад се отворе врата и весела гомила кад упадне са шумом у школу, оне блиставе очи, пуне дивљења и одушевљења; као да вам говоре: како је лепа та јела — шшаД је нећемо заборавити! И ^ако сам у тај мах вољна да верујем том изразу. Мени се чини, кроз 10 — 15 година кад девојчица одрасте и постане мати, да ће се сетити свог горког сиромаштва у детињству, које проведе у горком раду код експлоататорке модисткиње, или на рукама тужне матере и гшјана оца, да ће јој доћи на памет: батине грдња, сузе; и усред тих тешких успомена, као зрака светлости у мраку, синуће успомена на један светли тренут: соба, осветљена стотнпама свећа, пуна позпатих, љубазнпх лица; сетиће се дивљења, одушевљсња и радости, што их је преживела у тколској породици, и сиротица благословиће онај тренут и оне људе, који јој га спремпшс... Она ће се опоменути да је ту, у овој соби, сретала увек љубав и доброту и да је ту научила да враћа добро добрнм. У души јој пробудиће се стара симпатија према школи, и свесном руком, која ће дрхтати од унутрашњег узбуђења, благословиће своје дете, кад оно први пут пође у школу. Дао би Бог, да и та школа буде тако

исто братска и искрена породица, као и наша, да и у њу трче деца тако исто радосних погледа, тако исто веселих и срећних лица. »На јелу се скупило до 250 душа: 200 ученица, око 20 оцева и матера, око 20 деце и рођака наставница, и оно 20 учитељица. Прво отпеваше неколико песама, ма онда сташе делити дарове. Сви се разишли весела лпца, држећи у рукама завежљај, ко с орасима, ко с посластицама ; старије добнше кутијице с маказама, свилом и концем. Беше ми особито мило гледати на лпца 17-тогодишњих девојчица, пуна детињског љубопптства и радости: радовала сам се том изразу као знаку, да су остале чисте душом и помнслима у развратној средини модних радионица; у осталом, запазила сам да у школу смеју да ступе само такве. Друкчије не може ни бити: која се загњурила у брљу иростачлука и интрига, та не осећа потребс да тежи за моралним и умним усавршавањем. «Јела ја стала око 50 руб.; ну ја не сматрам да су ти новци узалуд потрошени.«*) * * * Шао нам јс, што нам величина овог писма ие допушта, да се подуже зауставимо на одношају учитељица према школи, да наведемо пеколике примере аихове топле љубави према драгом им заводу. који их сједињава. Ко је у њему делао, тај се до смрти рачуна у чланове му. Из многих примера љубави ученица према наставницама, навешћемо ј едан: »Већ много година, пише једна учитељица у свом Дневнику, носим иа врату малу иконицу од медп, са свим већ потамнелу, с натписом, који се сад једва даје прочитати: „Великомученица Варвара®; сваки пут, кад год се запислим над њом и загледам у прошлост, осећам, да је сав мој живот и рад свезан нераскидном везом с том иконицом. У памети ми се диже облик бледе девојчице. Стала је нохађати школу још као дете, учећи код мене азбуку. Године пролазиле, Даша расла и израсла висока и стасита, ну недељна школа, као и нре, остаде за њу омнљен празнични одмор; морална веза с учитељицом и одапост ирема њој беше сваке године све већа. Сећам се, била сам један пут тешко, на смрт, болесна, одлежав у постељи 6 — 7 недеља. По граду се већ говорило да сам умрла, ну снага се поче враћати, и кад једном отворих очи и погледах на сто крај постеље, спазих на њему ту малу иконицу од меди, на узаној црвеној ленти. На моје питање: »Откуда то?" одговорише ми: »Д;ипа ишла пешке у Кијев, да се моли Богу за *) Мироаолкскш ор. мЦ р. 95—96.