Просветни гласник

ПИСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА

285

ваше здравље«. Окренух се зиду и заилаках се. То беху прве сузе радости после дуге патње. Не могу исказати, како сам захтела да живим и радим, да будем достојна те мале иконе...® Наведимо још неколико редака из Дневника Алчевске: оДанас ме посетила моја пређашња, 45то-годишња ученица. Оставила је школу пре две три године, научивши читати и писати. Одмах из почетка по- | ведосмо реч о школи. а Читате ли и даље?" запитах је. — »Да богме!" одговориће ми она, а пуно јој лице, све се сија од радости; а не само што сама читам, већ сам прошле зиме научила читати сироче, коју нам доведоше из села, и једног малишу. Видим га, где трчи по улици, а ништа не ради. „Хоћеш да се учиш ?« запитах га. — »Хоћу I« — »Долази код нас у 10 часова, кад се враћам с пијаце!" Отаде долазити и научи.« Јога један, последњи пример. »У музеј ушла женска (превалил? јој тридесета), у огромној зечјој бунди, са шареном марамом на глави. Богињаво јој лице осветљаваше добар осмејак, а очи као да су тражиле неког у гомили. Иођох јој брзо на сусрет. »Сећате ли се, госпођо", рећи ће она радосним гласом, »ја сам ваша ученица?" И ако је назвала своје име, не могох је се сетити. »Заборавили сте, није ни чудо, колико се иас променило пред вашим очима. У осталом, и годипа је много прошло; ево већ 11-та, како сам удата. Доведох вам своје девојчице, да се уче. (< »Кћери? к запитах је. — »Не, кћери су још мале да вас узнемирујем, а и сама их за сад могу мало појчити ; то су раднице, које ми помажу кад шијем; место да се мазе, боље нека иду у школу; што се тиче тачностп у нохађању — не бојте се, пре ћу сама недељом штогод дорадити , него да их задржим од школе. И сама знам, шта значи пропуштати школу. Газдарица често не пушта; два пут, три не дођеш ли, друге твоје одмакле напред, а ти седиш, као у шуми. И воде те другој учитељици, а од тога нема ништа горе. Колико сам пута због тога плакала... Дакле, могу ли их оставити?® Можете, одговорих јој. — »До виђења", рећи ће ми она на растанку, »милујте наше девојчице, овде у граду оне су то исто, што и сирочад без оца и матере. (< — »Будемг жал^тв«, рекох јој и искрено и врело пољубих ружно јој, богињаво лице 8 . * * * Таква је харковска женска недељна школа. »Да је она у иностранству <с , писао је још 1871. г Миропољски, »у Паризу, Берлину или негде у Швај*) Лбрамовг ор. сИ. р. 20, 22—25. лросветни гласник 1893.

царији, њу би марљиво изучавали, она би била предмет симпатије и старања читавог друштва; педагози би нарочито путовали, да се упознају с њом и да науче, како треба водити дело основног женског образовања на разумним педагошким принципима 11 . Миропољски се онда жалио на немар руског друштва према школи; данас је друкчије: школа је умела да задобије симпатију друштвену; да разбије сумњу у корист од рада у недељним школама у опште, сумњу, која се била после 60-тих година угнездила у умове многих образованих радника; да скине неповерење владино са сваке приватне инициј.чтиве на пољу народног образовања: једном речју, да рехабилитује недељну школу у очима читаве Русије — и то је њена ирва друштвена заслуга. За време од кад постоји, пустила је школа у свет дванаест хиљада иисмених женскиња из најнижег сталежа, улива им у груди такву љубав према просвети, да је шире на сваком кораку, упознала их с књигом, као с најбољим пријатељем, с најискренијим чуваром на клизавој стази живота. То је њена друга велика друштвена заслуга. Школа је дала руском селу много ваљаних учитељица, задахнув их одушевљењем, готовим на све жртве за рад на том трновитом пољу; она је пробудила наставничку снагу тамо, где и данас највише спава, у интелигентним женским СФерама; она је показала пут, којнм с успехом могу поћп сви они умно образовани, који би хтели да помогиу народу, борећи се против мрака, а не знају пута и начина — и то је њена трећа друштвена заслуга. На послетку, школа је знала да иокаже нов правац за рад у недељним школама, да створи узор, који је привео у живот све недељне школе у Русији и на који се све угледају, да отвори нов пут настави у опште — то је њена велика иедагошка заслуга, са које њу зна данас образован педагошки свет далеко ван граница опширне јој делатности. Заслуге су огромне, рад је достојан сваке хвале и иризнања, а највише угледања. Дао би Бог Русији много таких радница, као Алчевска и круг јој, и много таких школа, као недељна харковска! * Зашто ми ништа не радимо у том правцу ? Колико је код нас женскиња, које добише образовање по гимнасијама и учитељским школама, и после удаје прекидоше сваки рад на педагошком пољу ! Ти интелигентни умови српски чаме у узаној СФери домаћег живота. Истина, васп>,тати своју децу и бити узорита домаћица, велика је ствар; ну ко много има, од тога се с правом сме више тражити. Која од образованих наших госпођа и госпођица не би могла ; један, два часа сваке недеље, посветити обуци