Просветни гласник

286

ПРОСВЕТНИ

КОВЧ&ЖИЋ

наших в понижепих н увређених?® Ваздух сваке велике вароши рађа их, и наш пролетаријат ума приближно је већ сад онаки, као браћа му у свима великим градовима. На неписмене кћери бога Мрака нико није у стању тако утицати као образовано женскиње, јер ту треба говорити више срцу, него уму. Его једног од многих начина, да наше просвећено женскнње изиђе из оне затвтрености, у којој се данас налази, на опширно поље друштвеног рада. У данашњим приликама, дизати недељне школе, отварати библиотеке и читаонице за народ, држати народна предаваља, спада у дужност нашем просвећеном женскињу, прво , што је доконо и ако оно не уради, тешко да ће ико скоро урадити; а друго, што оно може створити неутралан елеменат, потребан бар из ночетка, за тај посао. Орпске госпође, реч је на вама! Новембар, 1892. г. Радован Кошутић*)

VII. „Что читатв народу"? (Поводом јубилеја Алчевске) РеФерат о кАизи. — Ученице харк. жеп. нед. школе и Пушкинов у Оњегии — Крнтика једве радниде. — Читање Гогољева, „Шињела" у сеоској аудиторији. — Како народ разуме карактер Катарине у *Бу>ри« Островеког. — Читање „Х&млега" учендцама нед. шволе. Оцена Хамлетова карактера. — Разна мишљења поводом књиге Алчевсве н др. — Онтимисти и песимисти. — Мишљење Ј. Абрамова. — Разлика између оног, што народ чита и ојог , што народу читају, као критеријум за оцену. Закључци педагога Водовозова. Једно упоређење. На недељним састанцима наставница харковске жен. нед. школе читали су се обичио и реФеФати о разним издањима за школу и иарод. У току времела накупи се из њих огромаи материјал, који уђе у основу славном делу Алчевске и вредне јој *) Нека пошт. читаоци изволе исправити у четвртом писму из Петрограда (св. за октобар — новембар 1892 г.) ове штамиарске погрешке:

| стр.

ОТУВАЦ

РЕД ОД ГОРЕ

РЕД од ДОЛЕ

ч и т А Ј :

810

све три

814

—

као руске

814

—■

аинадузаново место; замногогодишњи рад

815

одлучило Је

—

требају деда

815

—

дума

816

—

Стасуљевича

817

—

тамо

819

време, које би могао употребити на еиремање дружине: »Шта да се чита народу а ? Две свеске, што до сад изидоше (трећа се спрема за штампу), сведоче о колосалности рада, кога се латише те одличне раднице на пољу народне просвете. У њима је, на скоро две хиљаде страна највеће 16°, (на сваку страну иду по дна ступца ситна, сабијена слога), оцењено и попраћено две хиљаде иет стотина издања за школу и народ. Уза сваку књигу налазимо: 1) наслов, број страна, име пишчсво и издаваочево, место издања, годину и цену; 2) кратак садржај; 3) критичку оцену; 4) питиња, по којимаонај, ко даје народу књигу на читање, може видети, колико је народ разумео; 5) списак оцена, које су се појавиле о некој књизи у сувременој штампи. На крају свака свеска има два садржаја: један по азбучном реду књига, а други ио азбучном реду писаца. Све су то лепе стране тог великог труда, које би му саме могле извојевати угледно место, као «критическому указателт" народних издања. Да су наставнице обратиле пажњу само на њих, дело, „ Что читап народу » ? било би нова врста библиограФије, драгоцена за сваког, ко хоће да шири просвету у народ; али не би имало оног великог значаја у историји руске етнографије, не би пружало оног богатог градива за иознавање интслектуалне висине руског сељаштва. Шта разуме народ из великих руских писаца и како разуме ? — то беше питање, које задаваху себи многи, и на који није умео нико позитивно одговорити. На њега обратише пажњу и аутори, књиге, Ђ Что читап народу »? и то је њихова велика заслуга. Читајући производе руских писаца, зимн ученицима недељне школе, а лети сељацима у селу, наставнице записаше, шта народ разуме из њих, а шта му је нејасно. Ту се први пут сусрећемо с читавим дебатама у сеоским аудиторијама после читања какве Гогољеве приповетке или драме Остроеског. Руска штампа обрати пажњу на те Факте и изведе из њих најразноврсније закључке; учени људи на западу видеше у делу нешто са свим ново — књига се прослави. Да упознамо читаоца с тим одли;нпм делом, зауставићемо се на оним странама, које причају о читању у школи или у селу некојих ствари Пушкина, Гогоља, Островског и Шекспира. Узор-дело Пушкиново % Јевђенија Оњегина а , о које наша три четири преводиоца сломише пера а не могоше довести превода до краја, Алчевска није ни покушала да чита народу. Народ, вели она, разуме само борце за правду и за идеју, мученике јер клице таких типова живе у њему самом; али ни с Алеком, ни с Кавкаским заточеником, ни с Оњегином народ се не сусреће у животу, па није