Просветни гласник

ПИСМА ИЗ ПЕТРОГРАДА

287

у стању да се узвиси до поимања и апализа типа разочарана човека. Шт.ч би на пр. разумео прост човек из оваких места: «Л к )6 овникб К)лш Волвмарљ, Малек-Аделт. и де-Липарв, И Вертерг, му ченикт. млтежнии, И безподобннв Грандисонг, Которнц намЂ наводитЂ сонђ« ?, а тако би му звонила добра половина Пушкинова романа. Група одраслијих ученица харковске недељне школе, разноврсна по спремн и интелектуалном развићу, тако је исто мало изнела из слушања »Јевђенија Оњегиња." »Ја сам почела разумевати тек од оног места, кад се Татјана стала разговаратп о љубави с дадиљом®, рећи ће једна ученица (т. ј. до 59. стране она није ништа разумела). Па и ту разумевање није дуго трајало. Истом аудиторија помисли да је ухватила нешто из заплета, истом је почне занимати садржај, истом се почну будити питања, на која прост ум тражи одмах одговора, кад али иесника осећаји и лирске успомене понесу у страну и, место одговора, лију се оне дивне строФе, које тако мпого говоре интелигентну читаоцу, а на које прост човек само слезке раменима, питајући: шта ће му то ? Читање не може код њега да произведе никаква силна,једноставна утиска, карактер главног лица остаје неразумљив, т. ј. читаво дело је тамио, непојмљиво. Кад су роман Пушкинов прочитале некоје потпуно развијене ученице, којима већ беху нознати многи књижевни производч, ево шта је једна ппсала о њему : „Кад сам ишла у школу, случкјно прочитах неколико страиа из „Јевђенија Оњегипа«; учинило ми се, да је то нека Француска књига, тако ми је била неразумљшза. Кад ми рекоше, ди је она написана руским језиком и да је нисао руски иесник Пушкин, не хтедох да верујем, тврдећи, да нема у целом свету Руса, који би разумео све што је тамо написано. .. И тек сад, кад попово читам то дело, сазнајем своје незнање.... Роман сам по себи, т. ј. језгра му, јасна ми је, само су ми нејасне фразе којима је све то изражено. Не разумем, зашто у руским делима има тако много Француских Фраза, је ли могуће да се све то не даје руски превести? Онда би дело дисало руским, рођеним језиком. Па има и много руских речи, које су ми тако исто непојмљиве, као и Француске, н. пр. Ромуло, јамб, хореј, Омир, Теокрит, Фаблос. 1 ).... Мени се допада Ј ) Занимљиво би било, кад би неко прачитао напгем средњем читаоду песме на античпе мотиве наших парнаеиста и забедежио, како их он раруме. Код Пушкина бар је сижет руски, сувремен, а тамо све неруеко, Еесувремено. Бар да се под туђим рухом крије каква идеја, ну баш ае нема.

поступак Тагјанин, кад одбацује љубав Оњегнна. Њу можемо назвати јунакињом, у иотпуном смислу те речи. Како ми је жао Татјане, што се заљубила у тако ветрењаста кицоша, као што је Оњегин. И кад прочитах, да је он доцније њу заволео и да га је одбила, мало не узвикнух: тако и треба том помодном лутку, он се није ни освртао на њу, кад му је то исто писала! Помислих даље, да ће се он утешити тако брзо, што је изгубио Тагјану, као да је пропустио неки бал. Осуђујем Оњегина, а уједно и не верујем Пушкину: је ли могуће, да има таквих људи, као његов измишљени Оњегин, који ништа друго не раде, само једу, пију, и возе се на балове, на маскараде, у позоришта? Воже мој, живећи тако, човек може полудети од дуга времена! Колико је новаца потрошено на његово васпитање, а кому је оно донело користи? Ваш ником." 1 ) Ето, с ког је гледишта погледала вредна радница, која се грби од јутра до дубоке ноћи за 8 до 10 рубаља месечно, на разочараног „франта" — Оњегина. * * * Пређимо на Гогоља. „ Мртвих Душа ,« «Гараса Буљбе » и »Ревизора« Алчевска није читала народу, ну зато нам даје красан реФврат о том, како је текло у селу читање Гогољеве приповетке »ПЈињела." Садржај је овај:Акакије Акакијевич , тај прототип »бедних људи, # од којих Достојевски даде читаву галерију у својим романима, откида од уста последњу коиејку од своје јадне чиновничке плате, само да скуцка мало новаца, да куни нов шињел. На послетку му се жеља испунила. Један старији чиновнпк зове га истог дана на вече. Враћајући се од њега, Акакпје губи свој идеал, свој шињел: на пустом тржишту неки људи „ сб усами« нападају на спротог чиновника и скидају му с леђа шињел. Оутра дан Акакије Акакијеаић јавља у разиим звањима, да су га опленили, али ну нигде помоћи. Другови по служби саветују му, да се обрати једном вншем чиновннку , који може пожурити читаву ствар. Оиромах Акакије иде књему; а.ш у вишег чиновника све иде по реду. Главна основа системе му беше строгост. „Строгост, строгост и строгост", говорио је он, предусрећући сваког свог подчињеног Фразама: „Како смете? зцате ли, с ким говорпте? разумете ли, ко стоји пред вама?» У души је то био добар човек, ну генералски чин, »сбилЂ его сђ толку Акакије збуњено моли генерала, да поради за њега код „обер -полицмајстера" (начелника нолиције), да му нађу шињел. »Шта, зар ви не зпате ред? виче му виши чиновник..,.. Требало је ') »Что читатБ народу«?, св. II., стр. 471—2. 37*