Просветни гласник

288

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЋ

да дате молбу у канцеларији, њу би примио „стодоначалвникЂ,« па начелник одел>ења, па секретар а секретар би је предао мени..,« На примедбу Акакијеву, да су секретари » ненадежнип народк, а диже се читава бура. »Знате ли, кому ви то говорите? Разумете ли, ко стоји пред вама,* и т. д., виче виши чиновник, лупајући ногом о под. Акакије од страха мало не паде у несвест. Прозебао долази јадник кући, пада у врућицу, често бунца: »виноватг, ваше аревосходителЂство ! а и после неколико дана умире. »Петроград, пише Гогољ, остаде без Акакија Акакијевича, као да га никад није ни било. Оакри се биће, које нико не ааштити, које ником не беше драго, ни за кога занимљиво, које не ооратп на себе пажње чак ни »есгесгвонаблмдателл' 1 , који не пропушта да посади на чијоду обичну муху и да је разгледа под микроскопом — биће, које је покорно подносило канцелариске подсмехе и отпшло у гроб без икаквог ванредног дела, ну које ипак походи, ма на крају живота, светао гост, — шпњел « Вишег чиновника стаде мучити савест, што је онако ноступио сАкакијем; а кад и с њега ноћу скидоше крадљивци шињел, он постале блажи. Од тог доба говорио је ређе потчињенима: »како смете? знате ли пред ким стојите?«, па и онда никад пре, него што би саслушао, у чем је ствар. Прве стране приповетке весело утицаху на сеоску публику. Особито беше смешно место, кад бираху име детету. „Родиљи оставише на избор једно од три имена, пише Гогољ: Мокије, Сосије или име мученика Хоздазата. — Нећу их, помисли покојница, све су то некаква имена... Да јој угоде, отворише календар на другом месту; опет изодоше три имена: ТреФилије, Дула и Варахасије. — То је несрећа! — рећи ће стармца — каква су то имена! никад нисам таких ни чула. Вар да је Варадат или Варух, него ТреФидије и Варахасије. Преврнуше још једну страпу — изидоше: Паусикахије и Вахтисије. — Ну, види се — рећи ће старица — да му је таква судбина." — Како је сиротицу муче! рећи ће неко од слушалаца. Такпа имена још нисам чуо; мора бити да се свештеник нешто расрдио. Име Акакије тако им се исто учинило смешно, ну с њим се помирише брже, него с пређашњима. — Акакије тако исто није лепо, ну бар се навикава на њега, бар није тако тешко изговорити, рећи ће сељаци у шали. Чим се поче опис шињела Акакија Акакијевича и издевања имена од разних чиновпика, другова му по служби, смех на један пут умукну. — Оиромах, он је од рођења тако смирен, у своју одбрану неће

ни речи рећи, па зар није грех, да му се издевају имена, рекоше сељаци из сажаљења. Положај старог, изношеног шињела, изазва опште саучешће у невољи сиротог чиновиика. Отар је, нема топлоте, проваљује се под игаом. Можда ће му Бог дати, па ће зарадити нов, чуло се, како говоре слушаоци. Кад кројач Григорије Петрович неће да се прими, да оправи стари шињел, аудиторија стаде заједно с Акакијем измишљати начин, како да се злу помогне. — Кад би му дао на ракију! — рећи ће кметова жена смејући се. И кад Акакије доиста даде кројачу гривењик (10 коп.) на ракију, кметовица ликујући рече: — Јесам ли рекла, да му да! — као да је дала користан савет неком старом познанику. Али кад кројач опет рече, да не може, на слушаоце паде велика сета. — Шта да се ради? — питаху тужно около. Кад се Акакије саветује с кројачем, да му сашије нов шињел, сељаци показјуу у разговору живо саучешће. »Ну, а кад би требало нов сашити колико би он онај....» говори Акакије. — Стлши грошеп тр&ба стр&тити 1 ) (колпко би требало новаца потрошити), довршује реч му један од сељака. Огромна цена, коју тек онако затражи кројач, огорчи слушаоце. — Он ће га тако уплашити, да ће јадник го зимоватп, — рекоше плашљиво. Жељу Акакијеву, да доведе своје расходе до тгпгтигп-а и неопходност да распореди своју оскудну плату, разумеју сељаци, да не може боље бити. — Мало овамо, мало онамо, а на крају не остаје ништа, зар код нас у дому није то исто — рећи ће Дамљан. Зато, како се обрадоваше, кад чуше да је Акакије ипак скуцкао своту за нов шињел. — Је ли већ сашио? — пита нестрпљиво једна свекрва, љубопитна, да што пре сазна. — Још није, то је само у мислима његовим, одговарао јој сељак Григорије. — Слава тобг, Гдсиоди ! — тихо говоре баба Марија. — Бар да га у здрављу понесе — жели му сељанка Александра. — Не дао Бог, да му га украду или из шале да му сакрију! — боји се већ у напред жена кметова, кад Акакије Акакијевич први пут облачи шињел, да иде на службу. — Па није му скупо ни наплатио — поменуће свекар. — 3 однпм дком, та бгдовип ! — говори сељак Онуфрије о кројачу, који, заишав у сокачић, прати једним здравим оком Акакија, поносећи се својим радом. Олушаоцима је неправо, кад чиновници у департаменту траже од Акакија да плати »жагарич 0 ') Сдушаоци су сви Малоруси.