Просветни гласник

НИСМА 113 ПЕТРОГРАДА

289

(алдумаш) и да приреди вече. — Какав алдумаш ! они и не мисле, да га је он добио гладујући и трпећи зиму! (» гдлодом [га] хдлодом а ). — Радује се шињелу, као мало дете! као да му је дошао Ускрс! нема шта да једе, а дотерао се, сиромах! — говораху сељаци, кад Акакије, срећан и весео, оде на вече код помоћника »столоначелшика л , који место њега приређује вечеру у част шињелу. Ови су се бринули, где ће он обесити шињел, бојећи се. да му га не украду. Видело се, да су слушаоци потпуно разумели, по какву је скупу цену купљен, и да је права драгоценост за сиротог Акакија Акакјевича. — Гле, обесио га тамо, где и сви! А што га пиком није предао у руке ? — Нсћс да досађује! — Ах, ако му промене! Само да не заборави! А ако га из шале напију! — бринули се слушаоци. Неумешност Акакпјева, кад уђе > велико друштво, и стидљивост му, изазваше код сељака саучешћс. — »Нико му и не прилази! Нико и не гледа на њега! Што ти је сиромах човек!« — говораху о њему. — »Од кад се родио, није био у друштву !» рећи ће баштованка, да га оправда. Две чаше шампањца, што попи Акакије, узнемирише слушаоце, — Није никад пио, а ту на један пут две чаше! — шапутаху уплашено. Кад се Акакије украде из друштва, у ком му беше дуго време, слушаоци се узнемирише. — Уте•као! Сачувај Боже, још ће рећи да је туђ шињел украо! Пазите, да ли је добро разгледао, да ли је свој узео! — колебао се народ. Кад крадљивци нападоше на сиротог Акакија и онленише га, већина слушалаца паде у очајање. Некоји су мислили, да је то тек онако, да су чиновници, другови му, потплатили људе, да га из шале мало уплаше. Ну други сеђаху ниско оборене главе, бришући сузе рукама. — Усе ароиало ! (све је пропало!) — рећи ће на послетку Дамљан, махнув очајно руком. — А како се јадник мучио, док је дошао до њега! — проговори јецајући баба Марија. — Горка му судбина! придодаће у тузи Григорије. — Опет мора да обуче стари капут! — жалн га свекрва. — Боже мој, а сам му се већ подсмевао! додаће баба Параска. — От-тобг п шинелн\ — рече уздахнув деда Бруско. — Бар да му она помогне, говораху о газдарици, кад се Акакије вратио кући. — Како да му помогне, ни у селу не би га нашао! — одговара им свекар.

— Де тонко, тами раз^рветцн! [Гдејетанко, тамо се и кида!] [пословица] — додаће тужно Александра. У високог чпновника, ком упућују Акакија, нико се од слушалаца не узда. — Како да се провучеш до тако гордог господина! — говораху жалосно. — Он тражи Форме, као и наш „ старшина а ! (виши сеоски чиновнпк), уздахну један сељак и стаде приповедати неколико анекдога о последњем. Срео га ја јуче — прича сељак — а он мени: Куда ћеш ? — На читање! — Не иди, вели, тамо ћете опиеати! А ја њему: па шта, нек опишу, шта ће ми бити! — Сви се на тренутак насмејаше. Гњев и вика високог чиновника на Акакија Акакијевича узмутп слушаоце. — Он и без тога, сиромах, пе види света божјег, требало би се сажалити на њега, а он гле шта ради! — говораху сељаци с прекором. Кад се Акакије, болестан и убијен, враћа кући, сви слушаоци беху готови, да му притеку у помоћ. Баба-Марији н. пр., видела се на лицу дубока туга, иа, не знајући како да му помогне, рече: „Бар да га газдарица истрља, да му метне цреп или тако што итд.» Смрт Акакијева изазва општу жалост. — И прозебао је и уплашио се, и огорчен је и киван је! — наведоше сељаци узроке смрти му. — Ето ти, па живи по савести! — рече кметовица. Нашао је правду! — с горком иронијом изговориће деда Бруско, — Читавог века није ништа видео, осим подсмевања! — додаде баба Марија, уздахнувши. — Нек читају шта хоће, а онај, ко га уби, наћи ће се! прочбори замигаљено Дамљан. — Ганарал иогубпв, — хап вхн сам на свгтГ не нажив&тцл\ (Генерал га је погубио, да бог да на свету не поживео!) — узвикну расрђена кметовица. Кад се геперал ноћу весео враћа из гостију, напада на њега лупеж, да му скине скупоцену бунду. Напад даје до некле слушаоцима моралну сатиФакцију; у крадљивцу мало ко види повампирена Акакији, као генерал, кога савест мучи, већ просто разбојника. — То се њему само привиђа од гриже савести, рећи ће Дамљан. — Богме му се не привиђа, всћ је то у истини тако! — одговориће баштованка. — Уплашио се! — додаје Григорије. — Бар да здоћа умре од страха! — рече злобно кметовица. — Бар да му шињел скину ! — рече свекрва.