Просветни гласник

290 ПРОСВЕТБИ — Шта ће бити, и ако му скину : такви лако долазе до новаца, одговори јој иронично деда Бруско. — Можда ће се генерал и покајати ? рече Григорије, кад се читање свршило, и додаде: лко.о мГрот змгрлли, таком п тобг змгрлчо тђ, (Каквом мером мериш, таквом ће ти мерити.) — Можда ! подржава га баба Марија. — Можда је и све то ради тога испричано. Треба напомеиути, додаје Алчевска на крају реферата, да су се питање о покајању и сумња, ие крије ли се у дубини приповетке каква алегорија или тендепција, угнездили у слушаоце од прошле године, очигледно као последица читања поучних издања ; често иосле приповетке иајреалпијег садржаја, коју разумеју да ие може боље бити, иа њих наједанпут наилази размишљање такве врсте. 1 ) * * * Преко Тургењева и Достојевског пређимо Островском. Прва двојица заступљена су врло слабо у издањима за народ. Од Тургењева налазимо свега десетак слика из „ Ловчевих зшисника. % које народ све разуме, као и мале прнче Толстоја, а из Достојевског пеколнко приповедака у изводу, неколико епизода из великих му романа. на и ту Алчевска обраћа пажњу на многа лица, која непријатно дирају проста човека својом неприродношћу, и на миога места, која би требало или са свим изоставити или прерадити, јер су народу са свим неразумљива. Зато узор -дела Островског, највећег руског драматурга, народ потпупо разуме. Његова »Бура« („Гроз а"), „одно изђ внсочаЗшихв созданШ Островскаго®, као што вели проФ. Незеленов 2 ), изазвала је бурну препирку у сеоској аудиторији. Катарина, та енергична и силна личност, која тежи за жнвотом, истином и срећом, која хоће мира и љубави са свима, пала у грубу, незналачиу, дивљу трговачку околину, где је нико не разуме, где се свакп полет јој разбија о глупог »мајчина сина« — мужа јој и о дивљу нарав свекрве јој, тог типа руских »самодура." , као што их назва Доброљубов. Катарина не налази у мужу срца, којо би љубављу одговорило на љубав; а она хоће да љуби, хоће да је срећна и у том силном заносу одаје се туђем човеку, љубавнику. Ну с друге стране, Катарина не може да не призна, да је ка криву путу, јер у њој живи морални закон, ком она хоће да оетане верна. Стање, у ком се налази, она назива грехом: «То није лепо, то је страшан грех, што другог волим," говори она. Настаје страшна унутрашња ') „ т 110 читатв народу«?, св. II., стр. 489—92. 2 ) »Островскш вт, его произведетахЂ«, Спб. 1888 , стр. 101. Зашто иаша позор. управа не изнесе пред иубдику београдсвог поворишта то узор-дело руског репертоара?

КОВЧЕЖИЂ борба између моралног закона и незаконите љубави; први побеђује — и песрећна жена налази смрт у валима широке Волге. Читање драме пратно је народ приближно онаким усклицима, као и л Шињел" Гогоља. Баба Параска, која из печетка осуђиваше Катарину, што је неверна мужу, на крају заћута, најежи се, а кад изнесоше труи несрсћне утопљенице, ухвати се за главу и гласно занлака. — Како је матери, којој се кћи удави! — јецаше старица, сећајући се, можда, своје јединице, покојне Паше. Већинаје слушалаца тихо јецала. Нико ни да се помакне с места. Тешко је рећи, колико бн трајала та тиха жалост, да је кметовица не прекиде својим оштрим гласом: „Доста је туге! Гледајте музика свира \" рече она и ноказа, смсјући се, на слику, која врло живо представљаше веселу сеоску свадбу. Видело ее, да јој је тешко било од тужпих осећаја, и да је хтела, да их што пре стресе с душе. Али то као да пробуди слушаоце; они сви на једап цут заговорише некако нервно и необично гласно журећп се, да један другом искажу свој иоглед на оно, што је прочитано. Никад не видесмо, прича Алчевска, талог узбуђења у нашој скромној аудпторији. Изгледаше, да се сваком с душе подигло нешто, што је давило, што се отимало на поље, о чему се није дало говорити мирпо, недолазећи у ватру, не машућн рукама. — Дакле, које крив, и чим се може оправдати Катарипа? — то беху прва питања, која изазваше буру. — Мати је крива! (т. ј. свекрва) Мати, мати, мати! — викаше кметовица, ударајући песницом о сто. — Зар се може тако радити: напасти и гристи гристи, гристи! — додаде неко. — А зар то њу, као матер, није увредило, што јој снаха сина не воли ? — виче нека свекрва сузнпх очију. — Па ипак јс мати крива, нико другн, до мати! Да није ње, не бн било те буре! (он би јој опростио.) Сав је грех с ње! Гризла је, док је није удавила. Па сад слушај старе људе! Ма какав да је чове({, кад умре, грешно га је осуђивати, као што је она осуђивала своју снају! — виче неколико гласова. Да је она добра била, она би се покорила, а не би се удавила, да јој матер укоравају, — доминира опет над другима пиштави глас свекрвин, док га не надвисе гласови бранилаца Катарининих : — Није муке иоднела! Сигурно је од добра отишла да се удави! Красна мати, нема се шта рећи! И опет се чује оштар ?лас свакрвин: — Није него су ваљда у џаку требали носити вашу Кауарппу ? и опет јој одговара иоток гласова: — Она никако није крипа, већ мати! Не убијај ни делом