Просветни гласник

292

иросввтни

КОВЧЕЖИЋ

— У самој стварн, кад размислиш, рећи ћа једна радница од 19 год , на што и да се живи; тешко је у животу, а и смрти човек није рад: ко зна, шта ће тамо бити. — Самоубиство је грех — рећи ће иоучљиво 30-тогодишња женска, — ма како да је живот горак, ипак треба живсти. Речи Хамлотове Офелији: „Бог вам даје једно лице, а ви правите себн друго« — једна девојка овако је протумачила : »Он сумња у све људе, па зато и у њу." Сцена, кад глумци играју, а Хамлет прати утицај игре па краља, врло је занимала аудиторију. Ванредно оживљење међу ученицама изазва разговор Хамлета с краљицом. — Како јој лепо говори! Може ли бити, да је не дирне у срце! рекоше слушаоци. Кад Хамлет, иосле краљичиних речи: »Кажп ми, шта да радпм ?* мења на један иут тон и одговара: «Шта?.... Ништа не ради и не веруј оном што сам ти говорио. 11 —напоменуће једна девојка: „Он мисли, да му се мати покајала, а она пита: шта да радим ? Да се покајала, знала би шта јој треба чинити, оставила би мужа и не би живела с њим, с убицом." Призор с полуделом Офелијом све је дубоко дирнуо. Многим девојкама у очима заблисташе сузе. Песму Офелијину замолише наставницу, да им прочита два пут. Хамлетове речи на гробљу наведоше слушаоце на размишљања о смрти; старије говораху о ништавилу човечјег живота и о сујсти свега што је на земљи. Свршетак трагедије беше од најсилнијег утицаја на све ученице. Неколико тренутака нико није ништа говорио. На послетку запита их учитељица шта мисле о Хамлету. в Он је био колебљив човек. Знао је да се треба осветити за оца, али није могао да се решн. Јаке воље не беше у њега." — А зар би му лако било да се реши на освету, да убије човека. И ако му је отац наредио, било му је тешко, па зато се и мучио. Вио је то добар човек! Како се он понашао према матери, како је жалио! — Онг все разсуждалг, а сразу ничего не могг сдЂлап 1 ). Тако одговараху ученице. На тај начин те, једва писмене, раднице разумеше велики производ Шекспиров. * * * Тако марљиво и тако лепо написаних ре®ерата о читањима у народу има много у том великом делу, које је продукат дугогодишњег рада Алчевске Ј ) 11) 1 (1 е ш р. 262—3.

и дружине јој. Из наведена четири примера читалац је добио јасан појам и о тој лепој замиоли и још о лепшем остварењу јој. Данас, кад народне умотворине, као израз народних мисли и народне ФилосоФије, пропадају, дело » Что читап народуЧ« пружа отромно градиво за познавање народног начина иосматрања (мјросозерцаше) и народних погледа на свет и живот, дајући нове одговоре сувременог руског сељака на стара већ за нас морална и Философска питања. То је његова врло важна страна, која чека на свог достојног оцењивача. Ну из стотине примера, што се налазе у том делу, ја не могох наћи потврде мишљењу оптимиста, који доказују, с њим у рукама, да народ све разуме. Сећам се ватрена спора о тој теми, који се водио код једног руског књижевника,а мог доброг пријатеља. Један млад приповедач, који је дуго живео на селу. доказивао је, да се сељаку допада само процес читања, да он не мисли о оном што чита, иа је један ресултат, ма шта му дали у руке. Други млад приповедач, сад већ уредник (у Русији се врло лако иостаје уредник илустрованих листића), викао је: Народ све појми, подајте му све што хоћете, и он ће све разумети! Зачудих се кад доцније прочитах приближно такво исто мишљење Ј. Абрамова, хроничара < ( Руске Школе. а Ево шта он пише, поводом јубилеја Алчевске, о истој књизи: „Књига „Шга да се чита народу?* доказује да лепа књижевност, и по садржају и по Форми, треба да је за народ онаква иста, каква је за интелигенцију, да су највећи производи светске књижевности тако исто приступни народу, као и интелигентним људима, и да се не осећа потребе ни у стварању неке особите „народне" књижевности, ни у „прерадп" великих уметничких производа за народ. Књига «Что читап народу? 3 - уништила је читав правац у издавању књига за народ, изведавши издаваче с лажна пута, на ком су се налазили, на правилан. Утицај њен у том погледу био је тако велик, да су „прераде« са свим престале излазити, а књижице, специјалво за народ написане, појављују се као изузетак; сав рад издавача, данас је наперен на издавање за народ највећих уметпика свију земаља и времена 1 ) Наведох то мишљење г. Абрамова, да обратим пажњу читаочеву, како има људи, који већ признају делу харковских учитељица епохалан значај. Само што се ја, позивајући се баш на то исто дело, не могу сложити ни с једним од закључака, до којих је дошао пошт. хроничар „Руске Школе." Издавачи с Нпкољске улице у Москви држе и данас народна Ј ) »Р у с с. Ш к о д а,* за 1892. г., бр. 7—8, стр. 292.