Просветни гласник

382

НАУКА И НАСТАВА

агдутинадије и прилога, добивених нз проучавања језика, исто тако тегоба, што стоје на путу да се та теормја емпирички докаже, остаје све под питаљем, непоуздано, те су напади, уиућени на целокунну теорију као основни принцип у развитку иидојевропских језпка у стању поколебати веру у његову „вероватност". На нападе из табора присталица адапционе теорије, прећн ћемо нешто доцније, а овде смо ради наставити говор о теорији аглутинације, како предлаже Француски лингвисг 1!аои1 (1е 1а бгаззепе, да треба променити споменуту теорију, па да буде у стању датп одговора на мпога питања, што с њом стоје у свези, кад се говори о праисторијп индојевропскпх језика. Споменутп научнпк поново узе да исиита основе теорпје аглутинације, и да ли она, како је Формуловао Шлајхер а други усвојили, истина с малим изменама ') може послужити као основа за разредбу свих језпка у типове, редове и породице, као што се на пр. нрема њој одвајају индојевроп. језици, за тим уралско-адтајски, и ако је ту теже, исто тако индо-хинески, дравидскн језицп и још неки. Ту основу аглутпнације чиии ово одличје индојевропских и урадско-алтајских језика: да се искажу граматички одношаји, на пр падешки, начински, темпорадни и т. д., узимају се у помоћ особите речи, које су пре могде значити нешто са свим материјадно и стварно, па су то значење оделито изгубиде, примивши друго, општије, категориско. Унраво ту се раздикује пуна реч, корен који држи гдавно значење речн, и празна реч, која то значење поближе одређује, као суфикс пдн уопште аФикс, који је био пуна реч. То се може видети из нанред споменутих Шлајхерових Формуда. Ади се ио том оддичју могу делити агдути нативни и Фдексивни језици, тако да ова разредба обухвата још мање него што се мисли: само два већа племена језика, а изван њена су домашаја и моносидабпчни језици, а да не говоримо о аФричким, аусгралнским и америчким језицима. Тако о тој разредби суди Грасери, којп не одриче значај пуне и празне речи у композицији као животворног нринципа у та два племена језика. Он, као што ћемо ниже показати, још више шири значај, находећи да су и Шдајхер и други његови носдедницп искустиди из вида читаву категорију граматичку, у којој празна реч има за индојевропске језике необичан значај. Поред тога, држи, теорпја агдутинације, како је пзвео Шдајхер, не може издржати његову крптику. Ево гдавних мисдп споменутога дингвиста, ') Тако Ф. Милер не мисли, да је агдутинација, каку имамо у уралско-алтајским јевидима, била ирелазни ступањ између моносилабизма и индојевропске Флексије. Упор. спом. његово дело, стр. 136-187.

према којима ои мисли да би ваљало променити теорију аглутинације. Одрећн се не може, да је прајезик индојевропски постао из елемената, корена, који би простотом надиковади на хинеске речи; исто тако ни да је тај прајезик у једно доба свога разватка био састављен из речи моносидабичних, као што су речи језнка нндо-хинеске групе. Још се не може разумети целокуппа историја овог племена, ако се не усвоји за основно начедо у развитку индојевропских језика композиција, састављање пуне речи с празном, правог кореиа с деривативним елементом, било у послу творбе основа, бидо у иосду Флексије, казивања разних граматичких односа променом имена и глагода с помоћу делова, СЈФикса, по пореклу од самостаднпх речи. Али треба оставити ову поставку. да је аглутпнација бида иредазни ступањ од моносилабпзма к Флекспји, у чем се, као што се види, слаже с Фрпдрихом Милером. Нема места у новом одређпвању прпроде аглутинацпје нп она од основних мисли у старпјем, да је архитии свих језика у једносложним језицима азискога истока. У исто доба губи своју вредност класиФнкацпја језика у племена на основи тројној, пошто празна реч губи значај за једносложне језике, ади не што се тиче у ужем кругу, кодико захвата Фдексивне индојевропске језике и аглутинативне — урадскоадтајске и дравидске, већ ако се хоће сидом у тај круг празне речи да утисну сви језици, што се говоре широм земаљске кугле. Оно што се с једне тачке, с које се гдеда, може учинити као непобитна истина, ако се још више човек попне и рашири му се зреник — губи право на тако поимање; тако и разредба по празној речи у служби граматике вреди само за два-три пдемена, а за све друге не, и разуме се да губп значај, да се унотребљава све непрестано и изван научних кругова, у чисто попударним списима. Споменути научник у својим радовима управо је отпочео ићн дотде неутрвеним нутем, тражећи основу да распореди језике у сродне групе на основи других оддичја, а то само науцп може ићи у придог, и ако се иште времена да се ипотезе и домишљања потврде Фактима. Доказати, да аглутинација није била прелаз између стања једносложности и Фдексије, о том Грасери мисди, да се иајвише даје нзвести, ако се подвргну језици тих типова научном испитивању што се тиче језиковне структуре. Треба најпре бити на чисто с питањем, у чему је основна раздика између агдутинације и Флексије, и је ли одредба Флексије, каку даје Шлајхер, основана на ©гварном раздиковању њену од агдутинације. Шдај-