Просветни гласник

ззв

хер са својпм једномисленицима главну раздику Флексији од аглутииацпје паходе у оном срашћивању делова, нуне п празне речи, тако да постаје нова, у којој се пуна разазнаје, док се празној готово траг утро. Код аглутинације напротив само се састављају деловп у реч, споредни се раздикује у осећању за језик као особитог порекла део. Грасери вели, да така разлика није између те две врсте језика, јер онда су и семитски језици Фдексивни, а то им он одриче уз иркос дотадашњем укорењену мишљењу. Овака одредба Флексије само још јаче истиче тежње њених састављача, да пзмеђу ње и аглутинације повуку основну разлпку, како бп што хармоничпије изгледала тројна разредба језика, и да би између Фдексије и аглутинације исто тако ведика раздика била, као пгго је између ове посдедње и једносдожног обдичја језика. Међу тим овде се оно што је настадо због извесних разлика узедо као раздика: иије разлика у спајању, у начпну, на који се то вршп, већ нанротив она стојн До природе празних речи у језицима једне или друге врсте. Да се ова поставка докаже не може се, а да се не расуди прво о оном првом ступњу, којп лежи у основи агдутпнацијп као год и Флекспји, о моносидабизму језика источне Азије. Истипа да у хинеском језику и данас једносложан карактер речи вредп као правило, да се само синтаксним распоредом речи постпже, како би се исказади разноврсни граматички одношаји; али се испнтивањем народних говора може констатовати тежња и у њему, да за казивање падешкпх одношаја употреби у неким придикама нов начин, оставља стари спнтаксни. Тако је за каиивање значења наших надежа абдатива, инструмептала и датпва употребљена празна реч, док је за генитив, акузатив и номинатив остао стари начин с помоћу места речи у реченици. И овде видимо такав сдучај, да се пуна реч иретвара у празну, те се на пр. употреби реч у значењу наше круг, да се изрече предлошки одношај предлога око, или за преддог у реч ку&а или срце. Како постаје из пуне речи празна, може се у индојевропским језицима наћи пзобиља примера, ади за науку о језику овде је од вредности, што сазнаје, да тако што бива и у простим језицима, којп су дуго чували једносложни свој карактер. То у неку руку може послужити као опка и прилика одношаја, каки су вдадали и у нндојевропском прајезику. Тежња да се из простпјег обличја пређе к сложенијем не може се пустити из вида и у новој периодп једносдожних језика. Ну да ли је једносложан карактер индо-хинескпм језицима властит од памтивека, од првог њиховог ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИК 1893.

заметка као језика? То иитање пређе готово никад није нн постављано, пошто није ником могда пасти на ум и така јеретичка мисао да посумња о хинеском језику, необично ретке старости, да може бити да је када био другојачији. С непокретљивошћу, коју Јевропљаии, као привмдеговани народи, становницима дадеког истока принисиваху као пуно другнх оддика, које се губе, што више упознају тамошње придпке, беше се уврежпла мисао, да и језпк хинески носи на себи тип неироменљпкости, непомпчности А још кад се к том додп, да и научној мисли тако просто стање иђпше на руку, онда се разуме, како могке бити изненаћење, кад ко устврдп, да хинески језик није бпо од иајкада тако прост, једносложан, јер то сведочи његова историја, сведоче прилози добивени проучавањем старијега хинескога по писменпм споменицима, што се сачуваше из дубоке старине. И у овом случају излази на видик ведики значај исторпског проучавања појава у језику, и велика оскудица у историском материјалу, како може донети незгодне последице у пауци. Разуме се, да опет искрсава мисао, па који су то језици, што се данас знају, којп се могу сматрати као први производ духа људског, и који су ближи опој ииотетичној тачкп, од које ночињејезнк, од оног момента, у ком човек гдасом стане казиватп мисли, кад то није хинески ? Много је оправданије, мисли споменути научвпк, сматрати аналитички ступањ, на ком се паходи данашњп хинески са својим суседима, као производ дугог развитка и напретка, а чему је донекде придика и у новим језицима индојевропским, као у енглеском и Француском, код којих се анадитична страна све више развија. Не може се тражити ни у хииеском, језику једног народа од ведике прошдости и на високом културном ступњу, прво стање духа људског, већ пре треба то стање тражити код народа првобитних, природних како се често зову, као што су многа племена у Амерпци, Африци и Полинезији. Из оног, што се зна о карактеру језика тих примитивних народа, види се да су то језици полисинтетични, холофрастичнп, материјадни. Кодико је год хинески удаљен од пндојевропске Флексије, тодико и од тога подисинтетизма, тако да он стоји пре у пб пута, што се тиче развитка, него да је у почетку овог. ПроФ. Габеленц веди, да ће битп пре у терцијерној или кватерној језнковној Формацпји хпнески него ли у примарној. Овако се умује, кад се узме на ум карактер језика хинеског у погледу његове подобности за казивање најапстрактнијих појмова и упореди с оним полисинтетичним језицима, код којпх често не находимо аптрактних појмова вишег реда, као 43