Просветни гласник

писмд. из

ПВТРОГРАДА

357

је у прсте; медицинске науке беху му такође познате; математика му је основа образовања ; латински, немачки и француски говори као руски; занимају га социјална питања и ои их изучава по најбољим радовима у јевропској књижевности ; хоће да својим очима види Русију , па путује кроз многе губерније; његов је идеал подизање народног благостања, и он изучава пољоиривреду ; зна св. Писмо до најмањих подробности. Ми видимо иред собом ентузијаста. Науке, којима се бавио, нису идеалне, али оно, што хоће њима да достигне, идеално је. Каразин је идеалист; поред свију незгода остаће такав до гроба. Можете замислити, како је морало утицати на тај ум, жедан науке, и на тај ватрени темпераменат ступање на престо највећег мрачњака, што га има руска историја, императора Павла. Каразин хоће да се уклони у иностранство, ну пасоше издаје сам цар. Он пише молбу Павлу и наводи као разлог, да хоће да допуни своје образовање на западу. Образовање, онда, кад је цар подигао између Русије и остале Јевропе китајски зид, забранив увоз овију књига из иностранства !!! Кад му је молба одбијена, Каразнн хоће да утече, али на граници га хватају и доводе у Ковно. Он зна шта га чека : мацке, а можда и Оибирија. Иту, из затвора бегунац пише грозном цару писмо, у ком вели, да није ништа урадио, што би било противно »части, савести, вери и законима отаџбине," већ просто »наредбама 0 императора Павла, и објашњује узроке свогбегства овим начином : „Хтео сам да се скријем од твоје владе, бојећи се твоје жестокости. Гласови, који пуцају по твојој царевини, (они могу бити и удесетостручени), грозили су мојој машти и дању и ноћу. Нисам осећао да сам крив ; но сам Факат, да слободно мислим, могао је бити злочин у твојим очима®. Павле је можда први и последњи пут у животу добио такво писмо. Вио је удивљен, поражен. За много мање ствари његови поданици ишли су на ешаФот или у Оибирију. Кад доведоше Каразина, цар му рече: „Доказаћу ти, младићу, да се вараш! Реци, где хоћеш да служиш?" И ако се младић ратосиљао сваког чиновничког места под Павлом, у тај мах није се могао одрећи. Кроз неколико дана начинише га, » вђ канце.шрш государственнаго казначеВства и главнаго медицинскои коллегш директора, коллежскнмЂ переводчикомг 8 . Каразнн је могао изабрати посао, какав је хтео. По његовој жељи, допустише му, да скупља по архивима Петрограда и Москве материјале за историју Финанција и медицине у Русији. И ако се држава није послужила радом Каразина, ипак за скупљање он доби чин колешког асесора. ПРОСВКТНИ ГДАСНИВ 1893.

Настаде год. 1801. На престо дође ученик републиканца Лахарпа, човек одушевњен, пун иајлепших намера, који првим актом уништава тајну полицију, који хоће да засади у Русији дрво слободе, да усрећи све своје подаппке. Мало је кога владаоца поздравило руско друштво с толико одушевљења, као Александра 1-ог, и ретко се у коме тако потпуно преварило, као доцније у њему. Радост беше појмљива. Кратко царовање Павлово пуно је затвора, прогнања и смртних казни; страдаху најневинији људн, на које је могла само пасти сумња царевих шпијуна. Нико, лежући, није био потауно уверен, да га неће у ноћи пробудити и без суда повести на ешаФОт или отправити у Сибирију. Чак будући наследник престола, сумњиз у очима Павловим, стрепио је за своју судбину. Настало је једно несносно стање, тиранија је често нрелазила у карпкатуру.*) Оно и тумачи друштвени ентузијазам, кад на престо дође Александар I. Кад се старпна Державин распевао, младиКаразин, ком онда беше 27 год., нпје могао ћутати. Улучив згодан тренутак, Каразинсе провлачи неопажен у царев кабииет и оставља на столу писмона имецарево.Императора занеше и идеје у писму, и ватрени тон. Оно и сад не може даизиђе уцелини, ну нешто је наштампапо, а из тога се види, шта је од прилике било у њему. Каразин не сумња, »да наш Александар, пријатељ људи с< зна, да само поверење према влади рађа узајамно поверење грађана, па се нада од њега, да ће утврдити веру у правосуђе, без кога лепе речи: гтра.ђанин и отаџбина нису ништа, до празни звуци; да ће подврћи судије јавном мњењу, а суд да ће оставити избранима од народа; да ће дати тврду основу народној економији, да неће умножавати приходе новећавајући намете, већ да ће смањивати расходе, „особито оне, који нису на корист царевини и не подижу сјај венца његова", т. ј. да ће умањити трошкове на свој двор, да ће истерати из њега гомилу непотребпих ласкаваца и пузаваца ; да ће престати украшавати улице н тр гове престонице знајући, да већи део државе није ништа друго, већ кровињара без крова; да неће позвати уметностп, да му подигну споменике, већ да ће их наћи у својим уредбама и у љубави народној: такве споменике неће свалити време, они не буде само дивљење празна љубопитства, већ поштовање свију векова и свију народа; да неће *) Тако н. пр. цар је забранио, да нико не сме изићи па улицу у округлом шеширу, да ве сме носити неку врсту ципела, ко.је пре беху у моди; полнција је пазила на фризуре а 1л ТИив, на једну врсту екипажа и т. д.; цепзура ни^е смела иропуштати у штампи међу осталима и ове речи: грађани, отаџбина и друштво. Прву је замепила реч становници , другу држава, а трећа је била са свим избрисапа из руског језика. 46