Просветни гласник

ПРОСВЕТНИ КОВЧЕЖИЂ

358

потпомагатн уметности само зато, да му ласкају, већ да ће их подићи иодижу&и оаште благостање и скинув везе с ума и талента; «пошто и најсавршенији закони не могу донети користи развраћеном и необразованом народу", Каразин се узда, да ће цар обратити сву пажњу на васпитања својих поданика, које би одговарало месним и личним потребама свакога: да ће употребити свештенство да просвети народ, а пошто је и оно необразовано, да ће га прво образовати, отварајући за њега гимнасије, осносане на новим принципима, а не на схоластици; да ће одлику добијатн не они проповедници слова божја, који у градским храмовима „ сђ поетическимт. восторгомЂ* величају цара, већ они, који отворе школе и који буду у њима предавали чисто учење Христово и примером својим обучавали дужностима човека и грађапина ; да ће спахински сељаци ( креаостниеј добити право на сопствепост; да се опширне иустиње Русије иеће засељавати као до сад, т. ј. да цар неће допустити да пасилно преносе читаве породице за хиљаде врста у пределе, смртоносне по њих због разлике у клими; да ће откритп пловидби водене путове, да ће дизати народну привреду, да ће уништити законе, који стешњавају развој Фабрика и да ће сачувати мир, да доврши велико дело преобразовања Русије. Набројав све своје наде на Александра, Каразин завршуј е овако : »Народи ће увек бити оно, што владе хоће да буду. Цар Иван Васиљевић (Грозни) хтео је да има робове, подле и жестоке као и он, и имао је. Петар је желео, да подражавамо иностранцима, и ми то учинисмо на несрећу и сувише. Премудра Катарина иочела је образовање Руса, а Александар ће довршити то велико дело,..® Идеје Каразина беху цару врло симпатичне. У дворском кругу налазило се мало људи, који примаху к срцу ослободилачке му тежње, а још мање таквих, који би их одушевљено, ватрено подупрли. У аутору писма Александар нађе човека, који му је био потребан. Цар сањало откри преданог ентузијаста и не превари се. — Јеси ли ти написао ово писмо? запитаће цар Каразина, кад га сутра дан довезоше у двор. — Ја, госнодару! — Дај да те загрлим и да ти захвалим на жељама и осећајима истинитог сина отаџбине. Осећај увек тако и ради саобразно с тим осећајима. Говори ми увек истину. Хтео бих да имам више таквих поданика! И Александар загрли Каразина, који узбуђен паде ногама царевим и зарече се, да ће му увек

говорити истину. Он је свето одржао своју заклетву и доцније, кад цар није хтео да чује истину, и онда, кад га је лдругг его души », као што је до гроба звао Алексчндра, бацио због тога у шлислбуршку тврђаву. После првих тренутака, цар посади Каразина и рече му: — Оедите, хоћу да поговорим с вама: у свом писму додирнули сте се многих нредмета, но од чега, по вашем мишљењу, треба почетн? — Разуме се, од народпог образовања, одговори будући оснивалац харковског университета. У дужем разговору Каразин објасни Александру неопходност, да се створи цептар, који би управљао народним образовањем, и да 1е читав нлан отварања разних просветних завода. Ту први пут паде реч о оснивању министарства просвете у Русији. У наше време не да се замислити културна држава без министарства просвете; у Русији до Каразина није нико о том пи помншљао из простог разлога, што министарство не. бн имало шта да ради, јер не би имало скоро ништа под својом управом, Од ондашњих државника, као што беху Чарториски, Строгонов, Новосиљцев и Кочубеј, што стајаху на челу прогресивном покрету, ком даваше импулс сам цар, о народном образовању пико није ни мислио. И у тај мах јавља се Александру човек, који га уверава, да реФорму треба почети баш одатле. За цара та идеја беше нова, неочекивана, оригинална, Погледи Каразинови на значај народног образовања били су доиста у оно вроме тако нови и оригинални, да чак и данас нису застарели и да многи још н сад чекају, да их будућност оствари. Већ из његова одговора, да треба почети с народном просветом, види се, како се многом од ње надао. Доцније 1810. г., писао је Каразин у једном писму овако: »Народна просвета!... Да дивног израза! Кад бих кроз једно по века постао способан, да будем министар, најволео бих да будем министар народне просвете. Да важна звања у таквој држави, као што је Русија! Ако ишта може осигурати стабилност огромног јој пространства, то је просвета њених народа. Ако је ишта може начинити у истини нсзависном од сваког спољашњег притиска — па ма како био велик — то је опет само просвета". Даље Каразин износи свој поглед на грапице министарства народне иросвете : »Произносећи реч »народна просвета", ја замишљам грану државне управе, која би обухватила све што се може односити на образовање добрпх грађана, ма ког они били сталежа, ма тИЛ иола