Просветни гласник

МОНИЗАМ КАО ВеЗА ИЗМЕТЗУ РЕДИГИЈЕ И НАУКЕ

419

Читав низ разноврсних представа и ступања у човечанској образованости излази нам пред око духовно. Најнижи је ступањ, дивљи — слободно можемо рећи животињски — ступан. преисториског прачовека, тога мајмуна антропоида, који се у време терцијерне перподе врло мало уздигао изнад својих питекоидних предака, антропоидних мајмуна. За тим долази читав низ ступања ниже врсте, чију нам цростоту могу у неколико представити иајсуровији „синови природе", којих још и данас има. На ове „дивљаке" наслањају се даље нижи културни народи, од којих полази опет читав низ ступања, док се постепено не дође до виших културних народа. Само су културни народи, а од дванаест људских раса само средземна и монголска — створили то, што ми обично незгодно зовемо „светском историјом", а правилније историјом народа. Време у коме су се ови народи кретали (а с тим уједно и покушаји научног сазнања), једва износи на шест тисућа година — време врло незнатно у другом милионогодишњем ланду земљине органске историје. Еод првих праљуди или мајмуна антропоида, а тако исто и код њихових најближих потомака, „синова природе", неможемо још говорити о каквом „прнродном сазнању". Дивљи природни прачовек на овоме најнижем ступњу није још она неуморна „ узрочна животиња " (газШаез ХЈгвасћепШег) Лихтенбергова; његов се каузалитет још не уздиже изнад каузалитета паса и мајмуна ; његова се радозналост још није претворила у чисту жељу за сазнањем. Ако бисмо хтели код питекоидног прачовека говорити о „ разуму ", то би могло бити само у оном смислу, у коме се о томе може говорити код најразвијенијих сисаваца. То исто вреди и о првим почецима религије. Често бива и сада, да се животињама у опште са свим пориче разум и религија; међу тим непристрасним поређењем долазимо до са свим противног закључка. Л.агано и постепено усавршавање, које је културни живот у току од неколико хиљада година постигао у души човечјој, оставио је такође трага и у души наших најсавршенијих домаћих животиња (пре свега паса и кбња). Живећи непрестано у друштву с човеком, у њиховом мозгу развише се постепено више, наследне асоциЈативне идеје и неко савршеније суђење. Дресура је постала инстинктом, а то је непобитан доказ о наслеђу стечених особина. Упоредна психодогија упознаје нас с дугим, врдо дугим низом постепеног исторпског васиитања душе у царству животињском. Ну само код најразвијенијих кичмењака, птица и сисаваца, рас-

познајемо прве почетке разума, прве трагове редигијозног и етичког понашања. Код њих надазимо не само социјалне одлике, какве видимо код свију виших животиња, које живе задружним животом (љубав према ближњему, пријатељство, верносг, пожртвовање и т. д.), већ и свест, осећање дужности и савесност, указујући своме господару, човеку, исту посдушност, покорност и потребну заштиту, какву синови природе указују својим »боговима". Ади и једнима и другима још недостаје онај виши ступањ свесги и ума, којп тежи да сазна свет около себе. Тај виши ступањ означава први почетак философије, те „светске мудрости". То је много нознија тековина културних народа, она се развила тек дагано и постепено из несавршенијих религијозних нредстава. На томе ступњу примитивне редигије, а тако исто и првих почетака Философије, човек је још далеко од монистпчких представа. Истражујући узроке нојавима, што му доприноси изоштрењу ума, човек је пре свега свуда склон, да у радним Факторима види персонална бића и то бого-људе. У грому и муњи, у бури и земљотресу, у кружном кретању сунца и месеца, као и у свакој знатнијој метеородошкој и геодошкој промени, човек внди непосредни утицај персоналног бога или духа, кога обично замишља, мање више, антропоморфно иди слична човеку. Раздикују се богови добри и зди, пријатељски и непријатељски, богови што одржавају и руше, анђео и ђаво. То бива још у већој мери, кад га све јачи нагон за сазнањем стане гонити да објашњује и замршене појаве органског живота: постанак и угинуће биља и животиња, живот и смрт човечју. Вештачки и целисходни скдоп створених живих бића, гони непосредно на поређење с вешто створеним обдиком човековим, те се на тај начин нејасна представа о персоналном божанству замењује представом вештога творца. Као што је познато, овакво појимање органског стварања, као вештачки продукат антропоморфног божанства — какве боготворне махине — одржадо се готово још до половине нашег стодећа, поред свег тога, што су још пре 2000 година знаменити мисдиоци јасно показади слабост његову. Носледњи знаменити природњак, који је то мишљење заступао и изводио, био је ЈјОжз Адаз$12 (умро 1873). У своме знаменитом „Еззау ои скззШсаИоп" (1857) развио је ту теосоФИЈу у свима консеквенцама и тиме ју сам до апсурдности довео. Све ове старије иредсгаве религијозне и теолошке, а тако исто и ФилосоФСке системе, што из њих извиру (на иример Платонова и св. отаца),