Просветни гласник

420

наука и настава

јесу антимонистичке; оне су у начеду противие нашој монистичкој природноЈ философији . ВеБина је од тпх старијих система дуалистичка , јер сматраЈу бога и свет, творца и створење, ,лух и материју, као две са свим засебне супстанде. Поменути „дуализам" находи се већином и код чистијих религија, а особито у она три најважнија монотеистичка облика, које засноваше три најславнија иророка средоземнога истока, Мојсије, Христос н Мухамед. Али већ код несавршенијих варијаната оиих трију средоземних религија, ајош више код нижих незнабожачких религијозних облика, место дуализма заузима философскп илуризам. Доброме богу, што свет одржава (Озирис, Ормузд, Вишну), одговара зао дух, што свет уништава ( Тифон , Ариман, Шпва). Многобројни полубогови и светитељи, добрп и злп, синови п кћери богова, придружују се овим двема главним божанствима, делећи с њима управу и владу над светом. Као најгдавнија мисао, коју треба запазити У свима овим дуалистичким н плурадисТичкпм системима, јесге антропоморфизам, „замишљање бога као човека", Човек пак, као богу слично бпће (или као биће, које води евоје порекло непосредно од бога), заузима у свету особити подожај, између њега и остаде природе находи се дубока провала. С тнм су већином у вези и антроаоцентричке идеје, веровање, да је човек средиште васелене, носдедњи и крајњи циљ стварања, и да је остала природа само зато створена да њему сдужи. У средњем веку с овом представом беху у вези и геоцентричке идеје, по којима земља, као станиште чоиечје, цредставља чврсто средиште васедене, око кога се окрећу сунце, месец и звезде. Као што је Коаерник 1548. год. задао смртни удар овоме геоцентричком веровању, које бибдија подупираше, тако је исто Дарвин 1859. год. потнуно оборио ову антропоценгричку догму, која с оном горњом стајаше у вези. Општим исторпјско-критичким поређењем свију редигиозних и фидософскпх система, долази се до резудтата, да сваки већи нааредак, који се тиче дубљега сазнања, значи наауштање насле/јеног дуализма (иди ндуризма) и ириближавање монизму. Паметан човек све више осећа потребу да не иставља бога као неко ванско биће према материјадном свету, већ да га, као „божанствену силу" идп „моторни дух", ставп у унутрашњост самога космоса. Све нам је јасније, да су све знамените нојаве нриродне, што нас окружују, како органске тако и аиорганске, само разни продуктп једне исте нраснле , разне комбинације једне исте праматерије. Све впше додазимо до сазнања, да је и

наша човечја душа само један мајушни део ове свеопште „светске душе" , а наше људско гедо само један индивидуадни дедић ведикога светског теда. За ексактно, од чести пак математичко објашњење овог једноставног природног појимања, значајна су пре свега ведика општа сазнања теоретичке Физике и хемије. Поставивши закон о „одржању сиде" , Роберт Мајер и Хелмхолц показаше, да енергија у васедени представља сталну, пенроменљиву јачину. Кад изгледа, да је нека сила ншчезнула и да се нова појавпла, то бива једино усдед преобраћања једне силе у другу. На исти иачин показује нам Аавоазијев закон о „одржању материје", да материја у васељени сачињава једну сталну и неироменљиву ведичину. Изгдеда ди, да је неко тедо ишчелнудо (н. пр. при горењу), иди да је од њега неко ново ностадо (н. пр. при кристадизацији), п то бива такође једипо усдед промене обдика или склопа. Оба ова велика закоиа, физички о одржању силе и хемијски о одржању материје, можемо свести под један фплософски појам, као^заком о одржању суастанције. Јер по нашем монистичком схватању, сида и материја нераздвојне су и само нам представљају разне појаве једног јединог васеденског бића, т. ј. супстанце. Као битни део овога правога монизма може се донекде сматрати учење о „оживотвореним атомима" (ђезее1(;еп А1отеи) — прастара поставка, којој је још пре 2000 година дао израза Емаедоклес у свомеучењу о „мржњи и љубави елемената". Наша данашња Физика и хемија усвојиде су у свему, најпре од Демокрита постављену, атомистичку хипотезу, по којој су сва теда из атома састављена, а све промене објашњава кретањем ових сићушних посебних дедића. Све те промене, како органске тако и анорганске, биће нам тек тада у истинп разумљиве, ако не замишљамо атоме као мртве, већ као живе едементарне делиће, обдарене моћи привлачења и одбијања. Расподожење и нерасподожење, љубав и мржња атома, само су други изрази за исту моћ привдачења н одбијања. Са свим се правидно у фнзици означујекинетичкаенергијакао „жива сида", на супрот потенцијадној енергији, „напонској сили". Ну, и ако нам данас монизам представља у неку руку гдавни и основни смисао нриродне науке, и ма да он мора тежити, да све појаве без изузетка сведе на механику атома, ипак морамо с друге стране додати, да ми и данас још никако нисмо у стању да дамо себи неку нотпунију предстану о правој суштипи атома и о њиховом односу