Просветни гласник

422

НАУКА II

настаба

имају извесну одређеву величину, ииак су по својој природи недељичи. Њихов је облик да како округао, некретљиви (инертни) су (у смислу физичком), ненромеиљиви, нееластичеи и за етар непробојни. Осим тог сталног својства, најзначајнпја је особина овнх праатома њихов хемијски афинитет, склоност, да се једни с другима споје и да у иравилном облику склопе мале групе. Ове чврсте (нод јакошњим јкивотним земљиним условима сталне) групе праатома, јесу атоми елемената, познати у хемији , неразднојни" атоми. Квалитативне разлике наших хемијских елемената, које су према нашем данашњсм емпиријском знању постојане, нрема томе једпно су условљене разноврсним бројем и положајем „праатома" што те елементе састављају. Тако је на пр. атом угљеника (тог правог творца органског света !) врло вероватно тетраедар, сложен из четири праатома. Пошто су Менделејев и Лотар Мајер 1869. год. откриди „иериодични закон " хемијских елемената, основавши на томе „природни систем" тих елемената, Густав Вент (^енсН) поново је употребио овај знаменити напредак теоријске хемије у смислу теорије развића. Он је покушао, да представи све разноврспе елементе као последице развића или историјске комбинације од седам основпих елемената, а овн бп били опет псториЈСки продукти једног јединог праелемента. Још је Крукс (Сгоосез) у својој „генези елемената" назвао ову хипотетичну „праматерију", праматеријом или иротилом. Емпиријски доказ ове праматерије, који лежи у основи сваке мерљиве материје, само је можда питање времена. Проналазак ове праматерије вероватно би иепунио наду алхемичара, да вештачким путем праве злато и сребро из других елемената. Али се тада јавља ново велико питање: „Како стоји ова прамаса према васеленском етру ? Стоје ли обе прасупстанце у битној и сталној противности, нли је можда сам покретнп етар створио тешку масу ?" Као одговор на ово велико и главно питање постављене су разне Фпзичке хипотезе, ну као год код разних хемијских хипотеза о атомима, тако исто и овде је за сада немогућно те хипотезе јасно.потврдити, а то исто, како ми се чпни, вреди и за дубокоумну хипотезу , коју нам је развио г. предговорнпк о дејству ^јгкеп) васеленског простора ("У7е11;гаит). Као што он право вели, у свима овим природно-ФнлосоФСким огледима ствар се тиче још „природњачких религиЈозних назора", на што сваки човек може имати врло разнолике погледе, према своме субјективном суђењу и образовању. Моје је мњење, да се решење ових великих питања за сада још налази на супротној обали при-

родног сазнања и да ћемо на то питање морати још за дуго времена одговарати са „^погатиз" ако не и са „јдпогаћшив !" Са свим друкчије стоји ствар, ако, не гледећи на ове атомске елемептарне хипотезе, управимо своје погледе на историјске односе светског развиЛа, какво нам се јавља у носледње три деценије, услед огромних иапредака у познавању природе. Овде нам се у границама нашег ириродног сазнања отвара пова огромна област, област, на којој је са свим изненада решен читав низ најважнијих проблема, чије решење нређе сматраху за немогуће. Свима осталпм освојењима човечјег духа претходи овде наша модерна наука о развиКу ! Гете је о њој слутио пре 100 годпна, али ју је тек у почетку нашег столећа у одређенијој Форми Јама-рк исказао , док .ју нпје Чарлс Дарвин до краја извео. Његова је селекцијона теорија испунила шупљине, које је Ламарк оставио отворене у своме учењу о узајамном дејству наслеђа и ирилагођивања. Сад знамо поуздано, да се органски свет на нашој земљп исто тако стално развијао „по вечитим челичним законима", као што је то још 1880. год. Лајел (ТуеИ) показао за свет неоргански. Знамо да су безбројне и разноврсне жпвотиње и бпљке, које су у току од неколико милијуна година нашу планету населиле , само разне гране једеог истог стабла. Знамо да је и сам род човечји најмлађи, највиши и најсавршеннји изданак у колу кпчмењака. Читав низ догађаја, који су се са свим по закону пзвршили у ариродном развиКу, води сада мисаони дух човечји кроз еоне (Аеопеп) од првобитног хаотичног стања до данашњег „светског уређења". Првобигно нема више ничега у бескрајном васеленском простору осим покретног васеленског етра, у коме се налазе безбројни једнолики посебни делићи у виду прапшне, то су праатоми; можда су сами они прво „среднште за згушњавање" треперљиве „супстанце", од чијег се остатка етар образује. Пошто су се праатоми или атоми маса у извесном броју груписалп, тада постају наши атоми елемената. По Кант-Лааласовој небуларној хипотези (КеШагћуро^ћезе) из те терперљиве „прамагле" одвајају се светска тела, што се окрећу око своје осовине. Једно, од много хиљада тих светских тела, јесте и наше сунце са планетама, које су из њега постале услед центрифугалног замахивања. Једна планета нашег сунчаног система јесте и наша сићушна земља, која за пео свој индивидуадни живот има да захвали сунчаној свет-