Просветни гласник

монизам к&о ВЕЗА

лости. Пошто се усијана земљина кугла до извесног степена охдадила, таложп се иа стврднутој кори њене иовршнае капљпчаво-течна иода, тај нрвп услов за жпвот органскп. Атоми угљениковв почињу органскп да дејствују, јединећи се с другим елементима у шпрљива нлазмена једпњењи. Мали делпћ плазме савлађује јачпну кохезпје и индиипдуалпог узраста, расиадајући се у две равпе нолутине. С овом првом монером започнње органскп живот и његова нарочита функција, наследство. У хомогеној илазми монере од снољне мекше масе пздвоји се чвршће централпо једро ; гим диФерендирањсм од једра (пис1еиз) и нротонласме постаје прва органска ћелија. Такве протнсте (РгоМз1еп), пли створења с једном ћелпјом дуго време беху исгсључпви становницп наше планете. Из цеиобија (СоепоМеп), или впше таквпх удружених облика, развише се тек доципје најнижи хистонп (Н1з1онеп), биље и животпње од више ћелија. Наслањајући се с ноузданошћу на трп важна емпиријска „сведочанства оностању", палеонгологију, упоредну анатомију п оптогеиију, историја развиКа води нас сада од најстарпјпх обдика метазоа к најпростнјим животињама вншећелијичним, док најзад стопу по стопу не дође до човека. На самоме дну заједничког стабда метазоа надазе се гастреаде и сунђери. Њихово цело тело у најпростијем облику састојп се пз једне округле желучне кесице , чији танак дувар чине два реда ћелпја, две главне клице. Слична кдица, двоћелијични жедудац, находи се и код свију осталих метазоа, почевши од најнижих копрпва п црви па до човека. Из оппггег стабла хелминта (НећнтЉеп) вди ннжих црва, развијају се као самосталне гране четирп посебна стабла: мекушци, звезде, зглавкари и кичмењаци. Само се ови посдедњи слажу с човеком у свима битним односима телесне грађе и 1. развића. Читав ред нижих кичмењака, што у води живе, (зракари, дампрете, рибе), измиче испред амФибпја , што на плућа дпшу. Ове се јављају тек у перподи каменог угља. За амФпбпјама иду у ме, шовитој периоди нрве амниоте (Ашшо1;еп), најстарије рептидије, из њих се развијају доцније у периоди тријаса најнре тице, а за тим сисари. Да је човек по своме целокупиом телесном градиву прави сисар, зна се тек откако је у оиште уочено природно јединство у овој највишој кдаси животињској. Најпростпје поређење морало је уверити непристрасног посматрача о бдиском сродству облика човечјег с мајмунским , који је од свих сисара човеку најсличнијп. Уиоредна анатомија, која још даље иде, иоказала је, да су све ПРОСВЕТНИ ГЛАСНИВ 1893.

РЕЛИГИЈЕ И НАУКЕ 423

разлике у грађи код човека н мајмуна антропоида (горпде, шимианза, орангутана), мање, него дп сдпчне раздике у грађи ових „мајмуна антропоида" н мајмуна нпже врсте. Фплогеиетски значај но Хекслијевом учељу то нам такође нотврђује. На велико нптање о пореклу рода човечјег пли о „положају човечјем у природп" одговорн се с научног гледншта: „Човек води своје норекдо од једне врсте мајмуна (сисара)". Антропологија откри дугп ланац кичмењачких предака, који су претходидп познијем постанку тога најразвијенијег пзданка. Непзмернп значај светдостн, коју бацају ова објашњења науке о развићу на укупну обдаст људског прпродиог сазнања, јасан је у очима свпју. Та ће објашњења показати сваке годнне у толпко више свој утицај на све обдасти пауке, у колико се впше буде утирао пут веровању у њихову непобптиу истинптост. Само незналпце п ограничени умови могу још и данас сумњичпти њихову нстпнптост. Ако пак овде онде ио некп старијн природњак оспорава њнхову потврду, плп за то види педостатак доказа (као што је то чпнпо пре пеколико недеља једаи сдавни немачкн патолог на антрополошком скуиу у Москви), он тнм само ноказује , да су му са свпм иенознати успеси новпје бподогије, а пре свега антропогеније. Укупна бполошка модерна лптература, наша целокупна данашња зоологпја п ботаннка, морфологнја и физиологија, антроиодогија и испхологпја, све су оне десцендентном теоријом нрожете п опдођене. Као год што је прпродпа наука о развпћу иа монистпчкој основп расветлнла и обЈаснпла укупну област телесних цојава у природи,то исто вредп и за област дугиевног живота, који не треба двојптп од тедеснога. Као год што је наше човечје тело ностало дагано п ностепено нз дугог низа кичмених праотаца, то исто важи и за нашу душу ; као Функцпја нашега мозга она се је постепено у узајамностп с њим п развила. У кратко, што ми назпвамо човечја душа, то је само сума нашег осећања, воље и мпшљења, сума физиолошких Фуикција, чије елементарне органе сачињавају мпкроскопске гаиглијске ћелије нашега мозга. Како се у току од милпјун година из можданих облика виших и нпжнх кпчмењака постепено развно пајзад велнчанствени склоп мозга, тога човечјег душевног органа, то нам пока.чује упоредна анатомија и оитогенпја. Како се уноредо с њим развпјала п душа — као Функцнја мозга — о томе нас учи упоредна пспходогија. Ова нам иоследња још показује, како се један нижп облпк душевне Функције већ јавља код најнижих животпња, код једноћелпјичиих праживотиња, ипФузорнја и ризопода. 54