Просветни гласник

424

НАУКА И Н4СТАВА

Сваки природњак којн је, као ја, кроз дуги низ година посматрао живот ових једноћелијичаих нротиста, тврдо је уверен да и оне имају душу, та „душевна ћелија" такође се састоји пз суме осећања, мишљења и воље. Наше осећање, мишљење и воља само се по стуињу од тога разлнкује. Исто тако, већ у јајној ћелији из које се човек развио, као и свака друга жпвотпња, находи се једна ,,наследна душевна Келија " (као „иотенцијална енергија"). Прави задатак сваке, у истини научне, психологпје неће бптп као до сада узалудна спекулацнја о иеком самосталном душевном бнћу бестелесном п о његовом загонетном и нривременом односу ирема телу жпвотињском, већ напротнв упоредно проучавање душевних органа и експерпментално испнтивање њихових фпзнчкпх функција. Јер је научна асихологија део физиологије, науке о Фуикцијама и животном раду органпзама. Слично новијој физиологнји и натологнјп мораће се у будуће и психологија и психиатрија окреиути ћелнјама и у првом реду пспитивати душевне Функције ћелнја. Какве нам важне податке даје таква асихологија Келијица, још на најнижем ступњу органског жнвота, код једноћелијичнпх протиста (т. ј. ризопода и ипфузорија), показао је ту скоро Макс Ферворн (Уегшогп) у својим изврсним „психо-физиолошким студијама иротиста". Исте главне врсте душевне радње, које налазимо код једноћелнјичнпх организама — појаве дражи, осећања и кретања — могу се показати и код вин1ећелијичних организама, као Функције ћелија, које њихово тело састављају. Код најиижих метазоа, код бескичмених животиња из реда сунђера и полипа, нема још, као и код биља, никаквих нарочитнх душевних органа ц све ћелије у телу имају мање више учешћа у „душевном животу". Тек код впших жнвотиња јавља се душевни жпвот локализоваи н привезан за нарочите органе. (Свршиће се)

НАСЛЕДНОСТ И КАРАКТЕР') УтИИАЈ наследности ПА КАРАКТЕГ,— ЧиШЕНИЦЕ ко.је ТО ДОКАЗУЈУ. Насдедеост нијацства, крадљипости, тврдичења, убидачког пагона . - Историски примери. — Наследност предионог и нациопалног карактера. — С ао ТАВ карлктерних елемввата услед наслква. — ПиТАЊЕ 0 папредовању 11утем развића. Несагласност међу напретком у мрироди путем одавирања и нанретком у свету могадном путем оплелењивања кагактера. — ЗакОНИ наследности. — важиост наследности у педагогији. Педагогија је ставила себи у задатак, да утиче на оне разноврсне снле, које иод именом нагона и воље бораве у души детињој, у намери да их ') Одељак IV иа дела: 1/ес1иса(;кт с!и сагас1;еге, раг А. Мапт, Рагхв 1889.

изменп или да се њима послулш ради постигнућа своје врхе. С тога је потребно. да пх добро познаје, а нарочито да уме водити рачун о њнхној јачинп. Питање о њнхову пореклу, њпховој истој рији од велике је важности. Свима је познато, да време много утиче на отпорну снагу стварп. Старије дрво много је мучније ишчупати, иего ли млађе. Јучерашње павике лакше се мењају, докле се застареле ониру често пута свима нанрезањпма. Тако је већина елемената, што састављају наш карактер, много старијег порекла, него што смо сами; они су постојали много пре нас, у нашим родитељима, који нам их предадоше у наслеђе, и који су их сами примилп од својпх предака То је наслеђе које нрслазн с колена на колепо, услед закона наследностн, који је доказан мноштвом чињеница. Устанићемо се нарочито на онпма. које се тичу карактера 2 ). У том ногледу можемо човека да уиоредимо са животињама. „Коњ плашљиве ћуди, којн се рита и уједа, пронзводи ждребад псте ћуди", вели Б ифои . Жпру де Бизаренг нримећује, да се код животпња наслеђем препосе и неке особите околностп. „Један ловачкн кер, који је још млад одвојен од својпх родптеља и одгајен далеко од њих, беше веома уиорне ћуди и што је значајно, ои се толпко плашио од пуцња, који изазавље код других керова радосну узбуђеност, да су његове госе морале одустајати од лова. Кад се неко томе зачудио, одговорише му, да ништа није мање чудновато, јер му је отац бпо исте ћуди". Проучите пажљиво карактер деце у породицама, које добро познајете, као и каракгер њиховпх родитеља, и прикупите што впше нодатака о њиховим иретцима: уверићете се ,аа су карактерне црте иренесене с једних на друге исто тако, као и црте лица, премда у различитпм комбинацијама. Често пута каже се о неком детету : „Он је сушти отац, мати, дед и т. д." Таке примедбе ретко кад да су са свим тачне ; било бп истинитије рећи : „У њега је ова црта од оца, она од мајке, деде и т. д." Сличност у цртама лица свакоме пада у очи ; моралну сличност већ је теже уочити. Физична сличност долази без сумње од наслеђа; пу морална сличност могла би се принисати утицају подражавања, кад се не би често дешавало, да се на детету појављују карактерне црте неког нретка, којег оно није никад ни познавало, и с тога му нпје могло ип иодражавати. У осталом, кад би ту био само утицај иодражавања, не би се могло иротумачити, зашто би дете обновило неке црте јаче него друге; с тога се 2 ) Види ио овОм питању : КЉо(, ГНегесШе рвусћо1о§1С1ие .