Просветни гласник

п карактер

429

на своје праве родитеље. Повратна наследност врло је честа појава, т. ј од деда на унука, од бабе на унуку и т. д. Она је много ређа у побочној лпнији, од стрпца на синовца, од тетке на сестрпчину и т. д. 4. Некоје душевне особености, јасно одређене природе, понајчешће болешљнве, јављају се у потомака у истим годинама, као и у предака. Ма да се првим пзмеђу ових закона утврђује тежња сваког од родитеља, да преда све своје особине детету, то у истинп нпкад не бива, и посве је немогућно да дете репродукује у целини и оца п мајку. Оно репродукује неке особине једног родитеља п неке особине другога. Ну постоји правило да један од њпх има прегежан утицај на дете; по Шопенхауеру наслеђује се од оца воља, моћ нрнобитна и суштаствена, која у себи садржи инстинкте, страсти, једном речју карактер ; од мајке добива се у наслеђе ум, особина другог реда. Еао нримере наслеђених карактера од оца на спна наводи Децпје, племе Фабија, Клавдија, Филипа и Адександра и т. д. ; а као примере наслеђа умности од мајке сину спомиње Ж. Ж. Русоа, Даламбера, БиФОна, Хјума, Канта п т. д. Ова је теорпја у остаталом још на непоузданом основама. Другп нак тврде, да претеже утицај оцева на ћерке, а матера на синове. Мишеле изналази за то много доказа у историји. „Ни један краљ, вели нам он — говорећи о Л.ују XVI. - није јасније потврдио један историјски закон, од којега је мадо изузетака. Краљ беше туђинац. Сваки снн пма нарав своје мајке. Краљ је син туђинкпн и носп у жилама њену крв. Сукцесија мал не увек се једначп са инвазијом, докази су за то небројени. Катарина, Марија де Медичи дадоше нам чисте Талијанце; Л.уј XVI беше прави Саксонац и бољн Немац него сва Немачка". Бифон радо сномпњаше да је се уметнуо на мајку „која имађаше много духа, онширногзнања и добро органпзовану главу а . Али, ма да су многобројни иодаци на које се наслања иоставка о наследној надмоћностп једног пола на супротни, ииак су исто тако многобројни н други подаци, којима се може доказивати надмоћност једног нола на истоимени. Атавизмом^се назнва иренос путем крвн неких физичних илк моралних особина, које нрелазе са предака на мање впше удаљено иотомство њихово, не нојављујући се на извесном броју потомака који су између њпх. Тако се опажа на карактеру детињу но нека црта, коју оно није прпмило нити од оца нити од мајке, него је постојала код неког од његових нредака. „Често пута опажа се, вели Рибо, између веома далекпх рођака, којп су

пзван праве линије, чудновата сличност у телесном саставу, лику, склопостима, страстима, карактеру, наказности, бодести. Кад постоје оваке сдичности н. пр. између ујака п сестрића, и кад се то не може протумачити подражавањем , онда се то свакако мора приписати једном од њихових предака, чија крв тече у жилама обојице. Рибо спомиње из свог лнчног пскуства један сдучај очите морадне сличностн између једног ујака и његова сестрића. „У обојице се опажало прерано умно развиће, које се одједпом устави у петнаестој годинн. За тим снађе обојнцу нека врсга блесавости, усдед које беху неспособни за какав озбпљнији посао. Покушавади су све врсте занимања, ади се не задржнше нп на једном. Ове сличности тим већма доказују моћ насдедности, гаго је немогућно приписати их васпитању иди породичном угицају. Ујак је провео највећи део свога живота у Аджиру ; сестрић је иак живео у Француској, у једној чесгитој и веома вредној породици Сумњам да су заједно проведи више од десет дана свога жнвота. Ове сдичности долазе од неког заједничког претка". Према данашњем стању пауке нпје могућно поуздано рећи, нарочито у погдеду морадноме, које је највећи размак времена у коме нека преткова особина остаје везана у извесном броју нотомака његових, да би се посде оиет појавила. Само нам историја даје по овом предмету неке занимљиве податке, који су у осталом врдо ретки, често нута у нитању, па је с тога немогућно нзвестп из њих какав заков. У нородицама које остају за навек у тами , на у многпма и од оних који су на гдас изнесене једним иди некодицином својих чланова, успомене о претцима изгубе се тако брзо, да је немогућно ма што сазнати о њима посде некодико нараштаја. То је заиста право здо у очима свих оних који, као и мп, подажу велику вредност на чување породичних предања и успомена, и који у нетима гдедају најбоље јамство за сталност и снагу једне земље. Данашњи наши обичаји и установе још увеличавају то зло. Данашња је нородица веома непостојана; једва скдопљена, она се ванредно лако растура и расељује. Кодико је људи, нарочито по већим градовима, којп живе у кућама својих. предака? Кодико их је макар и таких, којп живе у кућп свога оца кад ступе у зреде године? Усдед убнтачне тежње да се седпмо у велике градове, биће сваким даном све ређн случај, да имамо свога домаћег огњишта. Многпм стаповпицима великих градова једва да је познат стан, у коме је случај хтео да угдедају света, и за који пх не везује нпкака породична успомена. Како се могу у таким приликама сасгављатп и очувати домаће ар-