Просветни гласник

428

иаука и настана

да додам, да онако сдожено друштво не би бидо дуга века. Нека би у Јевропи или у суседним земљама заостало ма колицко иотомака старих Грка, или Рпмљана, Еелта, Германаца, Одовена, Хуна, огромно станоиништво било би убрзо опљачкано, нокорено и поробљено. Што би већа била богаства, тим пре би их разграбида; што бп ленша била раса, тим ире би с њима постунпли као са младим ђурђијанкама в са леиим заробљеницама, које некада нарицаху у Вавилону. Кад не би бидо варвара у Јевропи, они би дошди с оне стране мора. Једном речју, претностављати неко големо друштво, веома просвећено, т. ј. посве човечно, мирољубиво и богато, а без грабљиваца и силника, који би се њим користили, противно је познатим чињеницама исто тако, као кад бисмо замислили неки континенат насељен травоједима без месождера. Теориски може се претпоставити неко преко мере просвећено друштво, т. ј. удаљено од варварског стања; ну то не би бидо за њ савршенстпо, јер опо не би било више кадро да се заштити од насртљиваца. Примењујући ова размишљања на појединце могли бисмо рећи: „У теорији можемо замисдити човека веома просвећена, у коме су удружене најдепше особине срца и ума; ну та оплемењеност бида би на крају крајева за њега само узрок слабости, јер би смањила у њему извесне животињске и неморадне сиде, суровост и дукавство, које су потребне за победу у борби за опстанак; и предајући својој деци у наслеђе само пдемените особине, зар им не би тим дао убитачан дар ?" Ако природа путем наслеђа учвршћује оне особине, које су најкорнснпје у борби за опстанак, избор је њен у том погледу често пута у нотпуној противности са нашим моралним идејама и са послом васпитачким, који се управља према тим идејама. Ту има раздога да се узнемире васпитачи високе и строге моралности, а исто тако и оне нежне душе, које сматрају доброту у исто време као најбоље средство и као највишу сврху васпитања. Стављајући се на становниште нових научних теорија, зар није умесно страховати, да ће претерано обдедавање ума и срца, развијајући веома осетљиву савест у васпитаника, начпнити ове неспособнима за суровости и прљавштине, које су донекле неизбежни едементи акције и успеха у животу, и зар неће пропасти породица, у којој се преносе наслеђем одвише чисте и одвише депе особине? Кад бисмо имали времена, разматрали бисмо онширније ово иитање, ову противност између поретка природина и реда моралнога; нашли бисмо можда, да је немогућно изаћи на чистину друкче , већ претпоставком, да постојп неки натприродни поредак, којим се све

објашњава, исправља. донуњује, и који спречава те врдина није нпкака идузија, а васпитање коме је врлина мета, никака обмана. За сада ћемо се држати података из искуства, онога што доиста опажамо, и враћајући се питању које нас занима, видећемо да насдедност, у колико се може размотрити у њеним веома замршеним пословима, непрекидно тежи да се сама исиравља, јер дела у најразноврспијим правцима. У опште нема раздога страховању, да она гомпла едементе врле или порочне у толикој искључивој мери у некој нородици, да је тим осуђује на изумирање. Брачне везе између родитеља по све раздичитих по крви, по духу и карактеру, производе недогдедну разнодикост, неирекидну промену породица и раса; свакк од њих завештава породу више мање разднчите елементе, који се комбинују те граде, тако рећи, нове нарави, нове душе, нове карактере. Сама природа тежп за том разноликошћу, јер није створила ни два погпуно једнака створа, јер је још од почетка унеда између родитеља, мужа и жене, знатне разлике. Дете се мора разликовати од сваког од њих, јер спаја у себи црте двеју различних особа. „Овлашноразмишљање, вели Рибо, показује већ, да само делање ова два чинитеља може произвести наЈразноврсније резудтате : нешто средње између оба родитеља, или надмоћност мајке у свима ступњима". Ну сем оца и мајке има дете пред собом небројено предака, од којих наслеђује како Физичне, тдко и морадне особине. „Ваља запамтити, надовезује Рибо, да десет нараштаја људских, а то ће рећп од придпке трн столећа, нредстављају 2048 родитеља, чији утицаји могу да буду јаче или слабпје обележени". Ну ти родитељи нису биди ни близу једнаки, и сваки од њих може да утиче па потомка у многобројним варијацијама и ниансама. Дарвин је покушао да сведе толике замршене чињенице наследности на мален број закона; Рибо, усвајајући у главном ове законе, овако их исказује, у погледу психодогијске наследности : 1. Родитељи теже да завештају својој деци све своје душевне црте, опште и посебне, насдеђене и стечене. 2. Један од родитеља може нмати претежни утицај на душевни састав дететов ; у том случају опажа се надмоћност утицаја на истом полу, т. ј. душевни карактер прелази са оца на сина, са мајке на кћер , пли пак дешава се да прелаз бива са једног пола на противии, т. ј. од оца на ћерку, од мајке на сина. 3. Потомци наслеђују често нута душевне особине својих даљих предака и на њих личе, а не