Просветни гласник

наследност и карактер

427

губе. Позната је сталност некпх црта лида у историским породицама, нпр. носа у Бурбонаца, усана у Хапсбурговаца. У браку пзмеђу бела човека и жене црнице рађа се мулат; ако се овога потомци жене само белпм женама, црна крв ће најлак да се изгуби, и породица ће после неколико нараштаја да се опет врати типу беле рисе. Што се тиче моралне стране, питање је да ли остаје нека одлика илп мана, кад се једном појави, за навек у породици, да ли се исте наследном предајом снаже или слабе? Да ли нм је суђено, да се ноступно, алп поуздано, угасе ? Питање мучно, скоро неразрешиво прп садашњем стању нашега знања. Па ни сам карактер Феле ннје посве сталан; култура може временом да произведе дубоке промене на њему. Домаће животиње, просвећепп човек јесу потомци давппх предака, V којих беху нагони, каке ми данас ни мало не налазимо у њиховнх далеких потомака. Сократ, Вашинггон, Гете имађаху, као и ми, за претке дивљаке кватернерне епохе, који беху на сву прплику људождерн. Ну ти дивљаци ласно се могу распознати, што се тиче карактера, међу члановима мало пре споменуте породице крадљиваца и убица. С погледом на закон борбе за опстанак и природног одабирања, може ли се признати да се нови елементи на дуже или краће време укорењују, кад доириносе победи најбоље снабдевених створова, а да напротив ускоро се губе , заједно са створовима у којима се појављују, кад постају узроком слабости, кржљавости ? На тај би се начин људски род, као и све остале животињске Феле, непрекидно усавршавао услед овог прнродног одабирања, које издваја ваљано, да га размножи, а неваљано, да га уништм ? На жалост, још смо далеко од тога да будемо сложни по свима овим питањима, а посебице по овом о непрекидном усавршавању. Кад уиоредимо првобитног човека, како га замишљамо према доста непотпуним научним нодацима, са данашњим човеком, не узимајућп на ум непријатне изузетке. морамо доиста признати, да је напредак у многом погледу видљив, како у физичком тако и у моралном, и да изгледа, као да се човек све то више уздиже пзнад животпње. Па ииак, зар неће бити иразна машта кад се надамо, да ће се човек непрекидно усавршавати услед закона Дарвинових, и да ће једног дана на земљи настати општа владавина честитости, умности, доброте, иежности ? Пре свега нас иеторија у том ни мало не храбри. Она нам показује да може нека сразмерно висока цивплизациЈа, услед великих и бурних догађаја, да устуни место размерном варварству. Италија и

Галија представљаху пре германске најезде један ступањ цивилнзације, који и ако вижи у неком погледу према нашем, нпр. у индистрији и науци, ама једнаке вредности у другом правцу; прохујало је неколпко векова, средњи век је у пуном јеку: а у помепутпм земљама све је ударило натрашке. У осталом ваља напоменути, да се не опажа сагласност између наших моралних појмова и тајанственпх циљева природних. Развпјајући васпитањем најплеменитије особиие карактера, нисмо ни мало сигурни, да ћемо тим најбоље наоружати за борбу за опстанак оне особе, на које тако утичемо. Можда неће природа, баш њима да одредп венац победе, и расе којима она досуђује победу нису можда баш оне, које својом честитошћу, нежношћу, добротом, умношћу по изгледу впше вреде него остале Један научнпк из чувене женевске породице Декандола уставља се у једној својој расправп о наследности на јеврејској раси, као очитом примеру атавизма. Он описује карактер израиљски п нагађа, шта би било од Јевропе, кад би само Јеврејима насељена бида, „Кад би Јевропа била насељена искључиво Израиљћанима, она би нам представљала ову јединствену слпку. Ратови би престали са свим; милијуни људи не би се отрзали од разноврсних корисних посдова; дочекади би да се смање државни дуговп и данци. Услед познатих скдоности Јевреја, одмакдо би се врло далеко у неговању нзуке, књижевности, уметности, нарочито музике. Индустрија и трговина процветаде би на сав мах. Покушаји против дичности биди би ретки, а покушаје против соиственостп ретко кад да би пратидо насиље. Богаство би се сидно умножидо услед разумног и непрекидног рада, скопчаног са штедњом. Ово бо« гаство посдужидо бп обилатом доброчпнству. Свештенство не би додазидо у сукоб са државом, или само у споредним питањима. Јавни службеници показивали би мало сталности, и биди би гдобаџпје. Бракови би биди превремени, многобројни, свугде поштовани; усдед тога би бида ретка недеда, која иотпчу са распусности обичаја. Народ бп био здрав и леп. Рођења би била многобројна и средњи век људски продужио би се". Сем неколико црта, зар ова сдика не одговара идеаду, што га себи правимо о друштву просвећепу, срећну, добру и у опште честиту ? Зар нам се не чини веома жељно, да нас непрекидни напредак нашег друштва одведе сдичноме стању? Зар то није, с& неким нзменама, мета којој теже разумпи политичари, економисте и васпитачи? Ну исти научипк овако наставља: „После те сдике, која се ласно може схватити на основу познатих чињеница, хитам