Просветни гласник

482

породица код ПРВОВИТНОГ ДРУШТВА

које одговара 1ерманском „ас1топе81;а1ло ћопеб1а" ј припада оцу само донде докде му син не достигне 14 година. а после тога, ако би отац казнио сина бојем, овај је имао нраво да се жали на њега и да тражи да платн како сНгуу, тако и загаасГа, то јест да плати казну за увреду (Уепе(1о1;Јап Со(1е, Воок II, Сћар. XXVII, 8). Све мало час наведене одредбе велских и ирских права јасно тврде ону начелну разлику између келтиске породичке власти и власти рцмске. Код Келта власт је постала ради среће и благостања домаће чел>ади, којима је управљало оно лице, које је заиста штитило кућу и храепло породицу својим радом. А у Риму је било обрнуто, и кућа и породица дужне су биле да служе интересима старешине, чија је власт престајала обичио са смрћу његовом. Да напоменемо овде, да трагове патрпјархалне власти не налазимо у Ирској, а на иротив у споменпцпма се опажа да је било појма о патерпитету, али још неутврђено ; ово тврде и мало час поменуте тачке. И тако, иретпоставке оних, вспитивача, којп иретпостављају да код Келта имамо носла с раздељеном очинском влашћу, немају никаквог основа. Сад да пређемо организацији сродничког савеза у старом келтиском праву. И овде не налазимо да влада искључиво агнатично сродство, а то је најјачи карактерни зпак патријархалне организацпје друштва. Него баш нанротпв у споменицима имамо доказа да је некада код келтнјских нлемева преоблађивало т. зв. сродство по матери. Ово тврди у главноме она врста сродства, која се налазн у зборнику Венедотије, с којим ћемо се ми детаљније мало доцније упо;знати. Разгледајући организацију старог келтаског сродства, ми ћемо вндети да чак и она деца, чији је натернитет потпуно признат, и која су се према ОЈ.оме називала по оцу 1 ) нису били туђа роду своје матере; услед утврђене везе с оцем није се кидала веза с матером и њеним родом. Из одредаба како ирског тако и велског нрава излази, да су сроднпци по женској линији свезанп били једно с другим везом сродничке заштите и имали су једно ирема другом сва права и дужности која потичу из тог савеза. У бепсћиз Мог вели се, да су ири свакој молби и при сваком одговору заинтересовани: род његовог оца, племенски старешина, црква и род његове матере (Апс. К оГ 1ге1апс1, \о1. I, р. 201.). Даље, из истог споменпка дознајемо, да су се о издржавању малолетних, болесних, кљастих и манитих, старади подједнако и ') Ирске генеалогије воде се обично на овај начин : син ове, син овога, сина овога и т. д.

сродиици с очеве сграпе н сродпици с матернне, п за обезбеду тражења против пзвесиог лица допуштао се попис имања како са стране сродника по мушкој, тако исго п по жеиској линији (Апс. 1 ј . о! 1ге1ап<1, \о1. III, р. 489). Сличне одредбе односно овог питања налазимо и у велским споменицима. У њима налазнмо нревласт сродства по мушкој лпнпји над сродством пс женској линији, али средство ио мушкој лиипји "не потискује са свим средство по женској лпнији ; већ се оно јавља још доста снажно и има још доста јаког зпачаја у друштву. Иревласт сродства но мушкој лннији над сродством по женској линпји, у главноме се тиче наслеђивања непокретног имања земље. При наслеђивању земље, чак и кад нема мушких наследника, није морало безусловно наследити женско гсолено. Зборник Гвента (Воок II, Сћар. XXX, 24), ;>ели: ако ко тражп земљу на основу сродства, то чко он, доказујући сродство, три пута прибегава нретену (тако се зове сродство по женској линији), потраживања његова сматрају се као неосиоваиа. Ираво на део зеиље од матернног рода добивали су у опште само: 1) деца, која нису или нису могла бити приписана ни једном мушком као оцу, а прпбројавада су се роду материном (види горе); 2) деца слободне Кимерјанке коју је њен род удао за а11ис1-а иди у онште тако лпце, коЈе није могло своме потомсву оставити земљу у наслеђе (УепеЛоИап Сос1е Воок II, Сћар. IV, 1); 3) деца, која су изгубила део очпнске земље која им прппада, као земљу крви; 1 ) зато што су се онп осветили за једнога сроднпка своје матере (СтеепИап СосЗе, В. II, сћар. XXXIV, 1 \Уе1зћ Вапв, В. XIV, сћар. ХИУ, 8). Али зато у другпм приликама сродство по мушкој линији не истиче се тако јаспо као сродство но женској лииији. И то: сродници по матери имају исто ираво као и сродници^по оцу на крвнину за убијенога, а и дужност да помажу при нлаћању крвнине. Истпна, они добивају и илаћају само једну трећнну крвнине, која им прниада, сродннцима убијенога нди иада на сроднике убијенога, ади и то њихно нраво на удео врдо је карактеристнчно, јер тврдп : да је међу сродницима ао женској линији аостојала исконска веза, која је можда исто толико стара као и кјовна освета, и која замењује ову у случају иристанка алате за главу. Одредбе великих зборника о суделовању сродника по женској динији у примању или идаћању крвннне тако су карактерпстпчне, да сматрамо за потребно да их овде у целпни наведемо. Најинтереспија из *) Земљол крви нааивала се земља, коју је уступио убида, немогуКи иначе пдатити крвнину (Ојот. (Јо(1е, ЈЈоок 111, Сћар III. 29).